Теме: Блог | Твитер

Блогери и твитераши, уобјективите се!

Скраћена веза: http://pedja.supurovic.net/veza/5613

Јавни медији, када су открили блогове и твитер, углавном су их категоризовали као неозбиљне и тако се према њима односе. Нису изостали ни директни критички осврти на ове две интернет заједнице. Блогерашима и твитерашима то је засметало и нису им остали дужни.

Међутим, да ли се ико од блогера и твитераша запитао да ли ми у ствари медијима дајемо повода да се тако односе према нама? Да ли блогови и твитер некоме ко то гледа са стране остављају утисак да им  се може веровати и да одсликавају стварно стање у друштву? Да ли блогери и твитераши, затворени у своје кругове, можда имају померено мишљење о себи самима? Да ли су они толико значајни, искрени и поуздани као што о себи мисле?

Квалитет блогера или твитераша тешко је мерити њиховом искреношћу, вештином писања, харизмом, или неким сличним немерљивим параметрима. Они могу утицати на утисак који други стварају читајући њихова писања али ауторитет им тешко могу створити.

Добар параметер квалитета и ауторитативности увек је објективност. Она се не може фолирати, она је очигледна. Црно је увек црно, а бело је увек бело. Ако сте необјективни, то се одмах види. А ако се необјективни, онда сте непоуздани и нико вас неће узимати за озбиљно.

Изразити своје мишљење је лако, само треба да се дохватите тастатуре и напишете то што мислите. Ипак, изразити објективно мишљење је много теже. За то је потребно много више труда и понајпре самокритичности.

Када изнесете неко мишљење или тврдњу неопходно је да будете у могућности да то што сте написали поткрепите ваљаним аргументима. Није ваљан аргумент онај који иде у прилог вашим тврдњама, него онај који је заснован на чињеницама, логици и неоспоран је. Пре него што се ухватите неког аргумента морате га добро, сами претрести и проценити да ли је ваљан. Ако ви то не учините, учиниће онај ко ваше тврдње оспорава а нађе ли му какву фалинку, будите уверени да ће је искористити и то жестоко.

Ако сте објективни, може вам се десити док испитујете аргументе  – промените мишљење, јер увидите да аргументи говоре другачије. Тајна доброг аргументованог мишљења није у томе да га поткрепите аргументима који га подржавају, него да тражите и не нађете аргументе који га оспоравају.

Морате бити сами себи најоштрији критичар. Ако нисте, онда сами себе доводите у заблуду, а у јавности испадате неозбиљни и необјективни. Можда вам то нико неће рећи у лице, али ће се свакако према вама односити другачије.

Честе необјективности

Пратећи мноштво блогова и твитова, није тешко уочити примере необјективности који се често понављају.

Подршка пријатељима је вероватно један од најчешћих извора необјективности. Огледа се у томе да ће неко некритички подржати мишљење свог пријатеља или припадника исте групе само зато што имају ту заједничку црту. Запањујуће је колико је то честа појава и колико су људи спремни да буду необјективни у подршци својим пријатељима.

Насупрот томе је необјективна критика неистомишљеника или припадника других група или чак критика које је заснована само на томе што смо се некада раније са неким споречкали. Просто је невероватно колико људи могу да буду мотивисани да необјективно критикују у таквим ситуацијама.

Замена теза је такође велики извор необјективности. Често се, чак и несвесно, нешто протумачи другачије него што јесте и на томе се заснива мишљење које самим тим мора бити необјективно и погрешно.

Неретко разлог необјективности је сујета. Буде ли неко искритикован он заузима одбрамбени став и не улазећи у објективност те критике почиње да се брани од критике као такве, а не од аргумената које је критика изнела.

Необавештеност је сестра необјективности. Изненађујуће колико су људи спремни да изнесу мишљење о нечему што не познају или не разумеју. По правилу такви врло штро и необјективно реагују ако ли ко њихово мишљење оспори.

Поткупљеност се обично не види тако лако а врло је честа. При том не мислим да неко некога плати да пише како му је у датом тренутку потребно, пошто је то више резервисано за новинаре, мад аима тога и међу блогерима и твитерашима. Пре мислим на скривено поткупљивање лепим речима, дружењем, ситним поклонима, услугицама и сличним. Многи несвесно наседају на такве замке јер су оне обично прикривене.

Чему све то

Интересантно је како људи у изношењу мишљења или у дискусијама лако заузимају стране и своје мишљење томе прилагођавају. Утврђивање истине престаје да буде циљ, већ циљ постаје да докажемо да смо ми у праву.

Објективно мишљење не заузима стране. Оно испитује проблем са свих страна, час са једне, час са друге, час са треће и тражи истину – тражи прво стање ствари.

Заузимање стране у изношењу мишљења не служи томе да докажемо да је та страна тачна, него да проблем испитујемо са те стране. Онај ко је заузео другу страну, није против нас, он само испитује проблем гледајући га из другог угла. Размена и супротстављање мишљења не треба да буде сукоб, него сарадња, начин да се утврди истина.

Онај ко оспорава наше мишљење, не оспорава нас, он само ради оно што смо на првом месту ми сами морали урадити – проверава има ли наше мишљење недостатака, имају ли наши аргументи слабе тачке, постоје ли ваљани аргументи који оспоравају наше мишљење. Успе ли он у томе, није нас победио него нам је помогао да сагледамо проблем из другог угла и да сазнамо истину.

Због тога, будите објективни, јер мишљење које је необјективно – безвредно је.


Поделите овај чланак са пријатељима


14 comments to Блогери и твитераши, уобјективите се!

  • u sam naslov si trebao da stavis i novinare, politicare i jos poneke, jer generalno vazi za sve i svi se upravo ovako ponasaju kako si i sam napisao, ne koriteci objektivnost…

    • Моја циљна група су блогери и твитераши. То су људи до којих ми је стало. Ове остале сам одавно отписао (част изузецима).

  • Могли сте додати и следеће:
    – додавање уз име разних титула често робусних странојезичких назива,
    – представљати се да сте неко и нешто и да имате некакав утицај,
    – промовисати се непрестано и на сваком месту,
    – евентуално некоме помоћи, али само ако имам користи од тога,
    – скривање иза псеудонима,
    – исмејавање некога и остваривање материјалне користи.

  • Ne sporim sve što si rekao, ali svi smo mi subjektivni, samo što nam se mišljenje ponekad poklapa sa „objektivnom stvarnošću“. A nekad ne. 😉

    Osnovno pitanje je šta je ustv. objektivno tačno? Kažeš „Nije valjan argument onaj koji ide u prilog vašim tvrdnjama, nego onaj koji je zasnovan na činjenicama, logici i neosporan je.“ Šta znači „neosporan je“? Svaki se argument može osporiti. Sve zavisi od ugla gledanja. I sam si napisao „Onaj ko je zauzeo drugu stranu, nije protiv nas, on samo ispituje problem gledajući ga iz drugog ugla.“ E sad, koji je ugao pravi? 😉

    Znaš za onaj dokaz teorije relativiteta – brzina protoka vremena zavisi od toga s koje strane vrata WC-a se nalaziš. 😉 Sve je relativno. I sve je subjektivno. Objektivno se najčešće izglasava većinom subjektivnih glasova. 😉

    Po meni je vrlo bitno nešto drugo – da li neko određeni stav zastupa jer je istinu „iskrivio“ svesno ili nesvesno, jer kao što si i sam napisao „Često se, čak i nesvesno, nešto protumači drugačije nego što jeste…“. Po meni je namera mnogo bitnija od samog stava.

  • Peđa, oduvek je bilo i biće, da je mišljenje kao zadnjica, tj. imaju ga svi. I, mislim, da je svačije subjektivno, tj. da ne postoji objektivno mišljenje. Osim, one spomenute skupine iz Pedyinog komentara: „objektivno se najčešće izglasava većinom subjektivnih glasova.“
    Ko smo mi da merimo vrednost (merna jedinica je?) bilo čijeg mišljenja, osim svog?. Svog, u smislu da preispitujemo odakle nam baš takvi i takvi zaključci tim i tim povodom. Svačija reakcija je projekcija trenutnog unutrašnjeg stanja. I što manje uticaja na to imaju „objektivne“ „činjenice“, za mene, je ta reakcija autentičnija. Ne smeta mi nedostatak objektivnosti, jer ne verujem u to. Šta je uopšte istina? Da li i istinu možemo da posmatramo kao kategoriju usvojene dogme? Da li je istina svačija i/ili ničija, opšta i/ili individualna?

  • Ок слажем се да је објективност релативан појам у некој мери, али ипак постоје нека општа мерила објективности. Најпре, објективно мишљење је оно које није ѕасновано на томе шта неко жели, или му одговара већ је онако како заиста јесте.

    Ако посматрамо однос између посматрача и посматраног објекта онда се она објективност може дефинисати као степен сличности виђења објекта од стране посматрача са стварним карактеристикама тог објекта. Стоји да сваки посматрач у некој мери другачије види исти објекат али кад се направи пресек свих њихових виђења може се стећи објективна слика о том објекту и он је неспорна.

    Дакле да би се објекат објективно описао довољно је да сваки посматрач изнесе своје објективно виђење о њему.

    Проблем настаје када неко износи субјективан суд, дакле не како објекат заиста види него како жели да га види, или како жели да други мисле да га види или како жели да други виде тај објекат.

    Субјективност може бити свесна али неретко и није. Напросто људи бивају ненамерно субјективни јер на њихов суд имају утицај други чиниоци, а не само објективне карактеристике објекта који посматрају. неке од таквих чинилаца које примећујем у блогерском и твитерском свету сам навео у чланку.

    Наравно да не очекујем да сви ми будемо апсолутно објетивни је је то немогуће, али апелујем на људе да приликом изношења свог суда, запажања, ставова и оцена настоје да буду објективни.

  • @Peđa, u drugom pasusu si ti razradio poslednju rečenicu iz prvog, iz čega ja mogu da se složim da je definicija prve rečenice drugog pasusa sjajna u teoriji. I da dobijamo prosečnu ponderisanu aritmetičku sredinu posmatranog događaja.

    Onda imamo neku sortu skup događja, a koja se odnosi na treći pasus tvog komentara.

    I dolazimo do meni najzanimljivijeg dela, četvrti pasus, vrlo lepo si to napisao, a ja raščlanjavam i bacam se na filosofiranje.

    Nekada ne postoji razlika između onoga što neko vidi (nazovimo to objektivnim) i onoga što želi da vidi (subjektivno), i to možemo da svrstamo u kategoriju (ne)svesne samoobmane. Dalje, na osnovu ovoga što si napisao, govorimo u suštini o (ne)namernoj manipulaciji, a možemo i suptilnije da je krstimo.

    Subjektivnost može biti i namerna. Sve zavisi šta je namera.

    Konačno, želim da ti kažem, drago mi je što smo razvili diskusiju na ovu temu, zanimljivo mi je. Da li znači da to posmatram objektivno ili subjektivno? Šta me je navelo da izvedem takav sud? Koju objektivnu predstavu mogu da imam iz napisanog?

    Zašto je važno biti objektivan? Kako da utvrdimo da ono što posmatramo predstavlja relevantan „objekat“ našeg posmatranja?

    • Зашто је важно бити објективан? Да би се дошло до истине. То је нарочито важно ако оцењујемо нечије мишење и деловање (а то је омиљени спорт блогера и твитераша), јер само ако тежимо истини кроз објективност можемо бити правични у оцени.

      • Poštujem tvoje mišljenje i imam nešto drugačiji pogled, a to je da ne vidim potrebu niti razlog da ocenjujem nečije mišljenje i delovanje, a mi ipak možemo da govorimo, ha, pardon da mislimo napisanim rečima u online svetu. O delovanju, nekako ga vezujem za fizički svet. I ako već postoji neka opšta istina (da li?) radije ću da se opredelim za milost nego po svaku cenu pravednost, ali sada opet gazim u antipode. Lepo je razmeniti misli sa tobom, a ja se nadam da to nije moja ocena. 😉

        • Летимичан поглед на твој блог показује да итекако дајеш суд о ономе што други чине. Очигледно је да имаиш потребу и разлоге да то чиниш. А то је и природно, јер о чему бисмо мислили ако не о ономе што нас окружује и утиче на нас?

  • Postoji ozbiljna razrada tvoje ideje koja se primenjuje u takmičenju u retorici (govorništvu). Propozicije nalažu da svaki izneseni stav mora biti logički izveden. Znači – ništa se ne podrazumeva, već se sve mora definisati i zasnovati na činjenicama… Naravno, to je ne samo naporno – već vrlo često i nemoguće. A ako ne možeš da tek tako kažeš kako političari lažu i kradu (jer je to nemoguće dokazati) – moraš se fokusirati na nešto sitnije, ali i KONKRETNIJE. I tu je glavna korist od ovakvog pristupa. Mnogo preširokih, paušalnih, i uglavnom sasvim proizvoljnih „istina“ – je mnogo manje korisno od jedna male, naizged beznačajne, ali PRAVE.

    Sa druge strane – blogeri nemaju iza sebe mašineriju, resurse, zaštitu, i status koji (bi trebalo da) imaju „ozbiljni“ novinari… Pa im malo pristrasnosti dodje kao fer kompenzacija.

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *