Не знам како је у другим друштвима али у нас се лако може распознати одсуство способности да се ствари гледају другачије до црно-бело.
Код нас увек морате да сте опредељени, или сте за, или сте против. Уздржани не можете да будете. То је, уосталом, код нас и озакоњено, јер на пример, ако на изборима не можете да се одлучите за кога ћете гласати, ваш глас се не важи.
Зашто је нама тако важна искључивост? Ако нисмо за, против смо, ако нисмо с неким, онда смо против некога, ако нешто не волимо, онда то мрзимо. Не постоји средина, не постоје нијансе сивог, а о бојама и да не причамо.
Ова искључивост иде чак тако далеко да више није ствар сопственог избора. У реду, могу да разумем да је неко искључив у својим погледима на свет, има на то пуно право, али не разумем како неко може другоме да приписује искључивост? Ако се не слажете са мном, онда сте против мене, ако ме не волите, онда ме мрзите, ако ме не подржавате, онда сте мој противник…
Ако нешто не волим, зашто то мора да значи да то мрзим? Ако се са неким мишљењем не слажем, зар мора да значи да то мишљење оспоравам? Ако вас не подржавам у нечему, зар мора бити да вас мрзим и забрањујем? Ако нисам на вашој страни, зар мора бити да сам на супротној? Ако се у нечему не слажемо, морамо ли да се не слажемо и у свему осталом?
Па добро људи, видите ли где то води?
U Srbiji se oduvek radilo na polarizaciji javnosti. Nema sredine, nema dijaloga, nema kompromisa. „Ili – ili“. I to me izuzetno nervira.
Dovelo nas je tačno tu gde jesmo… inteligencija/komunisti, četnici/partizani, JUL/fašisti, SPS/izdajnici, DOS/režim, Cigani/Grobari, rokeri/narodnjaci, evolucija/kreacionizam, Beograd/Srbija, Ruska Federacija/SAD, Đinđić/Koštunica, urbano/seljački, PC/Apple, država/građani, Evropska unija/nesvrstani, nacionalizam/diplomatija, Guča/Exit, Jelena/Ana, murija/Cigani, Nabuko/Južni tok, Grobari/kerovi, ćirilica/latinica, Twitter/Facebook i najnovije pederi/„deca”… jedino smo od svega progutali „i Kosovo i Evropa” :)
Najverovatnije je proizislo kao posledica zivljenja na liniji izmedju istoka i zapada – Balkanu.
Vecito rastrzani izmedju imperija, mali a neuk narod koji nikako da se smiri i pocne normalno da zivi, ne obaziruci se na to sta se desava u susednom dvoristu.
Nije se priklonio niti jednoj strani.Zapravo i kada jeste, uvek mu je trava na drugoj strani izgledala zelenije.
Ako vec ne mogu da se priklone a ne zele da se sklone, jer ih je tako zatucane jako tesko kontrolisati, kao resenje se nalazi medju unutarnji sukob. Bacis kost i pustis kerove da se biju.
Po meni, nije problem u tome što neko ima i sasvim suprotno mišljenje, već u tome kako ga ispoljava. Nije problem ni ako mrzi nečiju misao, sve dok mu ne razbije glavu zbog toga. Nije problem u stavu, nego u delu. Koliko god da se ne trpimo i ne volimo, sve dok možemo kulturno da polemišemo – nije problem. Problem je kad su nekom letva i kamenica jedini argumenti kojima raspolaže.
Мислим да ни реч није ништа мање тешка од каменице или летве, ако служи да се истерују крајности.
Slažem se, ali ja zato i rekoh „kulturno da polemišemo“. Uvek sam za silu argumenata, a protiv argumenata sile, bez obzira na to da li se sila manifestuje „samo“ rečima.
Културна полемика у црно-белом свету значи најпре бити у сивој зони.
Ако си у сивој зони, онима на црној страни си бео а онима на белој си црн, а то је врло незавидна ситуација јер су онда и једни и други против тебе.