Теме: Интернет свет | Информатичко друштво | Технологије

Дa сам ја новинар…

Скраћена веза: http://pedja.supurovic.net/veza/5685

Ових дана је баш била узаврела дискусија на тему новинарства и медија уопште. Изгледа да преовладава мишлјенје да новинари не прате баш развој технологије комуникација и не користе све оно што им је данас на располагању.

Уместо да солим паме на ту тему, помислих да је боље да размилим о томе шта бих ја да сам новинар могао да урадим, узевши у обзир моје познавање тих технологија.

Рачунар

Најпре, никад се не бих уздао у то да ће ми неки рачунар бити на располагању да могу да укуцам чланак, па чак ни у редакцији. Дакле, набавио бих неки згодан лаптоп, онако средњих димензија, не мањи од 13 инча дијагонале. То је довољно мало да се лако понесе у новинарској торбици а довољно велико да се на њему може укуцати текст, обрадити фотографија, а о Интернету и да не говоримо.

Рачунар треба да има уграђен bluetooth јер би ми то омогућило да лако пребацујем податке са мобилног телефона, а обавезан је и прикључак за мрежу да могу било где да се закачим на интернет везу. Поред тога, неизоставна је и могућност бежичног умрежавања да могу и тако да се повежем на Интернет, без каблова, тамо где је то омогућено. Модем се данас сматра застарелим, али још увек има области у којима је телефонска линија главно средство комуникације. Дакле, и модем ваља имати.

Уз рачунар бих набавио гомилу додатне опреме: резервну батерију, напајање за аутомобил, и разне каблове за повезивање додатних уређаја. Ако бих путовао у иностранство обезбедио бих адаптере за различите врсте напајања и телефонске прикључке.

Мобилни телефон

Следећа ствар би био неки згодан паметни мобилни телефон. Таква направица данас може да буде веома корисна једном новинару. Најпре, као телефон, затим као приручни фотоапарат/камера али и као диктафон. И, наравно, за приступ Интернету.

Обавезно бих узео неки пакет који укључује и мобилни интернет приступ, јер би ми то омогућило да преко Интернета могу да пошаљем материјал у редакцију где год да се налазим.

Поред тога бих научио и како да пронађем бежични интернет, како да се закачим и користим га ако сам негде где је то омогућено, колико да се баш не трошим на мобилну телефонију.

Фотоапарат

Новинару је неизоставан дигитални фотоапарат. Иако мобилни телефони имају уграђен фотоапарат то је примитивно и треба га употребљавати само у случају нужде. Новинару ипак треба квалитетнија фотографија. Добар ДСЛ фотоапарат би био најбоље решење али је он због величине непрактичан. Но, велики је избор разних малих компактних фотоапарата.

Од карактеристика, обратио бих пажњу на:

– квалитет фотографија у лошим светлосним условима (по лошем времену у сумрак, у затвореним просторима) јер је вероватно да ћу често морати да нешто усликам када осветљење није идеално. Не би ваљало да су ми фотографија у таквим случајевима мутне, да буду црвенкасте, размрљане или да имају превелики шум.

– распон жижних даљина на фотоапарату. Што је он већи до ће ми фотоапарат бити кориснији. Широк угао је потребан када снимам у малим просторима или кад реба д аухватим велику масу људи. Узак телефото угао је добар да могу да усликам ствар и ако ако не могу баш да приђем месту догађања.

– батерије које фотоапарат користи. Добро је да су оне стандардне јер такве лако могу да набавим и док сам на терену, у свакој продавници. Обезбедићу пуњиве батерије и то два комплета, тако да увек један имам у резерви. Нећу заборавити ни пуњач за батерије и то неки преносни, који може да се користи и у аутомобилу.

Кад већ поменух резерву, обавезно ћу набавити бар једну резервну меморијску картицу. Дешава се да картица цркне па ваља имати замену, али знам и да се често дешава да кад извадим картицу из фотоапарата да пребацим снимке на рачунар, забоправим да је вратим. А ако се на терену затекнем без картице то је као да нисам ни пошао да радим.

Диктафон

Ако ме функција снимања аудио записа на мобилном телефону не би задовољила онда бих обавезно набавио диктафон. То би ми омогућило да шта год ми затреба могу да снимим: интервју, разговор са разним изворима информација, могу да забележим и неки јавни наступ или догађај а, на крају крајева, и да сам себи диктирам белешке уместо да их записујем руком.

Диктафон би обавезно био дигиталан. То би ми значајно олакшало рад са записима, обраду и чување.

Коришћење

Да не знам све оно што знам, обавезно бих се потрудио да научим да користим рачунар, макар и на неком курсу. Требало би да знам како да организујем записе, да ископирам, преименујем, отворим документе, да припремам и чувам текстове, да пребацујем фотографије са фотоапарата или мобилног телефона на рачунар, да обрадим фотографије у најосновнијем обиму (рецимо да исечем оно што ми треба), да пребацим снимљене аудио записе и да их у најосновнијој мери обрадим (исечем користан део).

Требао би ми неки програм за унос текста. За то је најзгодније да користим OpenOffice. То је згодан пакет програма за свакодневну употребу. Ради исто као и Microsoft Office само је бесплатан.

За преглед фотографија употребио бих XnView, такође бесплатан. Осим прегледа фотографија, у њему могу да урадим и неку основну обраду: промену величине, исецање, подешавање боја и осветљења и слично. Сасвим би задовољио све што ми треба.

Обраду аудио записа бих радио у програму AudaCity. И он је бесплатан а има све што је потребно да се преслуша запис и издвоје потребни делови.

Интернет приступ

За све своје новинарске активности бих се ослањао на Интернет. Обезбедио бих да могу сав материјал да пошаљем у редакцију преко Интернета. Тако бих био слободан да могу да радим било где: у редакцији, код куће, у аутобусу, на терену, у хотелу, у шуми… могао бих извештај да пошаљем у редакцију још док се догађај који пратим није ни завршио, а која редакција то не би волела?

Чак и када ми у неком тренутку Интернет не би био доступан, ја бих и даље могао да радим све на рачунару, а када обезбедим приступ, све пошаљем у редакцију. А за приступ ми је довољно да имам мобилну мрежу, интернет кафе, телефонску линију  или шта слично.

Интернет као извор вести

Велика светска мрежа је непресушан извор података. Данас, шта год да се деси и било где да се деси, забалежено је на Интернету. Поред тога, јавно су доступне велике базе података свих врста, почев од литературе па до самих вести. Само треба да проведем мало времена у претрази и да нађем изворе који ми највише одговарају. Ту би најпре уврстио праћење новинских агенција али и других, чак и конкурентских медија.

Посебно бих обратио пажњу на сајтове и блогове других новинара и особа које се баве облашћу која ме занима. Као новинару, најважније би ми било да будем упућен у дешавања у области коју пратим као и ко је ко и ко се чиме бави. То је увек добро знати.

Најчешће и не бих морао да имам неке специфичне изворе. Довољно је да у интернет претраживач као што је гугл или бинг укуцам неколико кључних израза везаних за тему којом се бавим, и подаци ће сами да се појаве.

Не бих, као што неки новинари раде, тражио све на готово, преводио и преписивао. Потрудио бих се да нађем квалитетне изворе и податке а причу бих од њих сам саставио. Ипак, да сам ја новинар, био бих новинар, а не преписивач.

Обавезно бих водио рачуна о ауторским правима. Знам да, иако је на Интернету много тога слободно и бесплатно доступно, то не значи да није заштићено нечијим правима. Обратио бих пажњу о условима коришћења свега што желим да употребим: чланака, књига, литературе, база података, фотографија… ама баш свега. Ако не бих био сигуран да ли смем нешто да употребим, пита бих. Ако треба, понудио бих аутору да редакција откупи право коришћења.

Комуникација

Као новинару, мобилни телефон би ми био неприкосновен, али некад би умео да буде и непрактичан. Зато бих се у великој мери ослањао на интернет комуникацију.

Најпре ту је сервис електронске поште (имејл). То је један од првих видова интернет комуникације који је направљен, а ево и дан данас је водећи. Шта би ми било лакше од тога да у било ком тренутку са рачунара могу било коме да пошаљем поруку или неки документ? То је данас сасвим уобичајено, а одлично би послужило како у комуникацији са редакцијом, тако и са изворима у истраживању.

Употребио бих и интернет телефонију. Програми као то је на пример Skype омогућавају да бесплатно и неограничено преко Интернета разговарам са било ким било где у свету. Ако је потребно, уместо обичног разговара са саговрником могао бих да користим и видео линк, а могао бих истовремено и да му куцам текстуалне поруке, шаљем документе, фотографије, видео записе или било шта друго и то све док смо у живој комуникацији.

Нарочито бих обратио пажњу на места где се интернет корисници окупљају. То је неизмерно благо за новинара. Кад само помислим, колико је потребно времена да се успостави контакт са већим бројем људи уживо или преко телефона а на Интернету је то очас посла и још не бих ни моро нешто много да тражим саговорнике који ми требају. Интернет их сам пронађе ако знам шта ми тачно треба. Људи сличних интересовања се на Интернету лако међусобно проналазе и окупљају тако да би само требало да се придружим групама које ме интересују и одмах бих био у центру збивања.

Не бих био само пасиван посматрач. Укључивао бих се у дискусије, запиткивао, давао мишљења, и тако упознавао људе. Створио бих широк круг познаника на које бих могао да се ослоним када ми нешто затреба у вези посла. Што више људи познаје, новинар више вреди.

Јавно и анонимно

Као новинар, вероватно бих одређеном кругу људи постао познат. Знали би ко сам, чиме се бавим и претпсотављам да би се се према мени односили као према новинару. То је добро, јер често бих квалитетне информације управо и добијао зато што би људи знали да ћу да их употребим.

Ипак, да би се боље ослушнуо пулс јавности, добро је бити само један непознати део масе па бих и то користио. У неке интернет кругове бих улазио као анонимац, само још један од многих, не бих много таласао, уклопио бих се у друштво, али бих зато пажљиво слушао и пратио шта се дешава. Некада ти људи кажу много више када не знају да си новинар и да си на задатку. Не, не мислим на шпијунирање, него просто, људи су опуштенији када немају новинара за вратом.

Интернет сервиси

Који би ми интернет сервиси користили као новинару? Имејл и интернет телефонију сам већ споменуо. Следећи значајни сервиси су друштвене мреже. То су места где се окупљају људи, упознају се и деле интересовања. А где су људи, ту треба да буде и новинар.

Обавезно бих користио твитер јер је то вероватно најбољи начин да се квалитетно прате дешавања у изабраним областима. Ту бих вероватно имао два налога, један јавни, који би сви знали и један анонимни.

Користио бих и фејсбук, али од њега не бих баш очекивао неке веће користи за новинарски посао. Тамо је превише којештарија тако да је чекање на нешто интересантно или корисно, прилично мучан посао.

Гугл+ је још увек нов сервис, сличан фејсбуку. Налог бих имао и на њему а у којој мери бих га користио зависи колико се тај севис покаже користан.

Пронашао бих преко интернет претраживача неколико форума и блогова који се баве облашћу која ме интересује. То би вероватно били и најбољи извори пречишћених информација које ми могу затребати.

Сопствена промоција

Сматрам да је највећа вредност доброг новинара његов кредибилитет. Потрудио бих се да моји потенцијални саговорници, извори и читаоци/гледаоци буду уверени у мој кредибилитет тако што бих направио лични сајт – блог.

На њему бих, поред своје новинарске биографије, обавезно ставио линкове ка чланцима који су ми објављени, ако су доступни на сајтовима редакција које су их објавиле или бих их сам ставио као чланке на свој блог. Шта боље говори о новинару него његови чланци?

Омогућио бих читаоцима да моје чланке коментаришу, дају своје мишљење и виђење теме којом се чланак бави, а свакако бих се потрудио да у тако насталим дискусијама и сам учествујем.

Осим тога, трудио бих се да на блогу објавим и неке забелешке, запажања или коментаре које раније нисам објављивао. За разлику од рада у редакцији, на блогу бих био сам свој уредник, па бих ту могао да објавим и нешто за своју душу. То би свакако допринело да ме моји читаоци још боље прихвате као озбиљног и поузданог новинара.

Ех, да сам ја новинар… какав бих ја новинар био…


Поделите овај чланак са пријатељима


32 comments to Дa сам ја новинар…

  • Baš spremam (za večeras, nadam se) jedan tekstić na blogu na sličnu temu, pa ću se pozvati na ovaj tvoj tekst.

    • Ако је ово за новинара компликовано, онда није ни чудо што тако мало новинара активно користи Интернет. Морамо порадити да се то промени.

  • dopada.

    najlakše o nečemu daju sud oni koji posmatraju predmet/osobu/pojavu sa strane

    super je ova analiza, valjalo bi da se tako izmešamo među sobom, da se tako izrazim, i damo reviziju i savete
    verujem da bi mnogo toga dobrog izašlo iz te i takve revizije

  • I sve ovo što si napisao je zaista sjajno. Ali nerealno. Odnosno nestvarno u srpskim uslovima. Prvo, dobar broj redakcija svojim novinarima nije u stanju da obezbedi ni minimum tehničkih sredstava. Sem toga, novinarstvom, kao i mnogim drugim poslovima se bave ljudi koji su tu prosto rečeno zalutali. Takođe, zarade novinara su očajne, pa im se brzo istopi početnički entuzijazam. I još nešto, a što smatram najvažnijim, nezavisno novinarstvo ne postoji. I tu mnogi ljudi puknu, kada shvate da se od njih samo traži da iskažu svoju volju u domenu toga da prihvate ono što moraju da prihvate. Samo treba pratiti tokove novca, pa pokušati povezati iz kojih pravaca šta duva, tj. na čijem platnom spisku su glavni i odgovorni urednici različitih sorti medija. Postoji i utopijska postavka da ako si dovoljno bogat i dovoljno lud da se kao pojedinac baviš nezavisnim istraživačkim novinarstvom, pa to još uspeš i da plasiraš, onda je to korak napred. Onaj šum koji si pominjao na fotografijama, ja bih iskoristila da pomenem da je mnogo veći šum u kontekstualnom plasmanu tzv. informacija/dezinformacija, pogotovo u TV medijima. Novinarstvo mi sve više liči na lešinarski posao, gde se stalno traže sveži leševi koji će dodatno da senzacionalizuju i desenzibilizuju javnost. Nije nimalo jednostavno baviti se novinarskim poslom u ovim smutnim vremenima, a ne valjati se po blatu.

    • Бавио сам новинарстом са техничког аспекта а не са новинарског. Ипак, знам неке новинаре који нису нешто технички писмени али прилично добро користе савремене технологије, па и интернет, у свом послу.

      Милсим да, ако неко милси да се озбиљно бави неким послом, онда треба и да себи обезбеди квалитетан алат.

      Да ли си некад видела зидара, тесара, молера, водоинсталатера да траже да им послодавац обезбеди алат? Не, они имају свој алат који увек носе са собом на посао. Није то случајно.

      • Da bi se plasirale tačne i precizne informacije tj. istina nije presudno tehničko znanje i količina tehnološke opremljenosti i zato sam bacila akcenat i na drugu stranu medalje. Jer, da si ti novinar, zanimao bi te sigurno i taj aspekt.

        • Уверен сам да ово чиме сам се ја позабавио нема никакве везе са новинарским знањем. Ја сам само причао о алатима који су новинарима на располагању, а да ли ће они тим алатима да пласирају тачне и прецизне информације то је ствар њиховог новинарског квалитета.

          Кад неког научиш како се користи чекић, он њиме може нешто да начини, а може и да уништи. То нимало не утиче на вредност и употребљивост самог чекића.

  • Veoma mi se dopada kako si ovo posložio.
    Bolje razumeš novinarstvo od mnogih novinara koje poznajem.

    • Хвала 🙂 У ствари, знам у некој мери како изгледа новинарски посао са те друге стране.

      Мој посао захтева да умем да сагледам неки посао и да понудим одговарајуће решење да се он обави на рачунару.

  • Najbitnije u svakom poslu je znanje, alati su sporedna stvar. Sa njima je lakše ostvariti cilj ali samo alati ne vode do cilja.

    Gomila alata, cigli, drveta, metala, plastike ne grade kuću, potrebno je mnogo više od toga.

    Ono što novinarima, i mnogima na našim prostorima („jedino“) nedostaje je upravo znanje.

  • Pripremam mali foto-dodatak tvom sjajnom tekstu, ipak to moram pod dnevnom svetlošću da dovršim.

    Biti novinar – zvuči primamljivo ali nije nimalo jednostavno a ni jeftino zezanje ako to izgovoraš ozbiljno. Otaljavanje posla i površno analiziranje ljudi i događaja uzimaju maha baš u tom nekom OZBILJNOM novinarstvu.

    Čitao sam, primera radi, izveštaj sa današnjeg skupa http://bit.ly/nZOJLD i rekao bih da je pomalo neozbiljan a u potpisu agencija koja nosi tako veliko ime. Šta mislite vi?

    • И ја имам утисак да је тај извештај некако офрље направљен, колико да се задовољи форма. прилично је површно пренето шта је речено и чини ми се да суштина није ту.

  • IVujanov

    Pa, pitanje je koga su poslali na konferenciju za novinare 🙂
    Obično to budu honorarci ili novinari-početnici, a pošto tema nije eksplozivno-politička, sigurno neće poslati „tešku artiljeriju“, naročito zato što ovi potonji o internetu znaju verovatno samo onoliko koliko ih obaveste potomci, i to u vezi s Fejsbukom.
    E, sad može jedan 🙂

  • Ako i zanemarimo da je nepoznati novinar imao u vidu da je petak popodne vreme pogodnije za neke druge aktivnosti, pa je skrljao ovakav izveštaj, postavljam sebi pitanje koliko je takav stav i zaključak istinit.

  • LjiljanaJerinic

    Postovani Pedja,
    Uživala sam dok sam čitala Vaš članak. Artikulisali ste moje stavove, misao Vam je jasna, praktični ste, koristite rečnik koji se obraća laicima, imate ideju vodilju-cilj koji ste ispunili po mojoj proceni. Nisam internet stručnjak, već neko ko uči da koristi ovovremene kanale komunikacije. Nisam ni novinar, ali da sam novinar, Vaši saveti bi mi bili zlatni. Ne želim da laskam, ali imate tu sposobnost da sagledate i povežete dve stvarnosti(u ovom slučaju novinarstvo i internet kao alat), koje drugi vide u sukobu.Vi ste ta dva kruga prepleli i iscrtali viziju savremenog novinara. I to lako, bez popovanja.Uočila sam i da ste izbacili i listu novinara twitterasa.. Kod mene ste sa ova dva članka stekli kredibilitet. Praticu Vaš rad.

  • Samo nešto da kažem — dok se slažem da novinari treba da imaju neki mali fotoaparat sa sobom, čisto eto radi te izuzetne situacije da oni budu negde iznenada, prvi na licu mesta, u isto vreme bih da naglasim da postoji profesija fotografa u medijima.

    I kao što nama fotografima ne daju, niti mi tražimo, da uzimamo izjave svedoka ili sagovornika, tako ne treba ni degradirati vizuelnu naraciju forsiranjem „all-in-one“ novinara-fotografa. Srećom pa to i ne rade toliko.

    • У праву си. Нисам имао намеру да умањим значај фотографа у новинарству. Ишао сам логиком да је данас неопходно да новинар буде спреман да се снађе и ако нема фотографа на располагању.

      Уз, то бавим се фотографијом, тако да би ми некако природно легло 🙂

  • Ne treba redakcija sve da nabavi novinaru koji zeli da napreduje. Barem je sada prosto kada je i tehnika dostupna klincima za male pare.
    Znaci: ostaje samo dobra volja i zelja za napredovanjem.
    Savremena sredstva koja odavno nisu savremena omogucavaju laki rad i kroz ucenje je neosporan napredak, kako na licnom, tako i na profi nivou.
    I ovo ne vazi samo za novinare.
    Ovo vazi za sve grane i sve profesionalce koji rade na sebi i svojoj karijeri, ili jednostavno rade na svom unapredjenju u svim oblastima.
    Ja ovo redovno preporucujem prosvetnim radnicima. Za kvalitetan i zabavan cas sva oprema i znanja koja su potrebna sama se namecu kao logican korak ka boljem.
    Ponavljam, bitna je volja, ne samo da nam nakeo da ili da nabavimo i imamo. Posle toga predstoji rad!!!
    Studiozan i analaitican post. Bravo!!!

  • Да не буде да сви мисле да је чланак добар, ево и другачијих мишљења: http://www.facebook.com/miloje.sekulic/posts/182397535158837

    Зашто нису хтели овде да коментаришу него на месту које не бих ни видео да ми Милоје није скренуо пажњу, то је већ друга прича.

  • Unapred se izvinjavam na predugom komentaru 🙂

    Moram biti sasvim iskren i reći da se slažem sa Nenadom iz FB komentara, ne u preoštrim rečima, već u osnovi. (I to ne zato što mi je kolega iz redakcije 🙂 )

    Novinari koriste većinu stvari koju si napomenuo. Drugi deo im nije potreban. Znam, smešno je 🙂 Ali zaista, novinar koji ima platu 15-20-25 hiljada ne razmišlja kako da sa lica mesta tvituje šta je Tadić upravo rekao u Predsedništvu. Možda greše, i ja bih mogao da se složim sa time. (ja ponekad tvitnem fotku pa čak i citat uživo, čisto iz zabave) Ali kako ti da opravdaš kupovinu aparata od 600 evra + laptopa od 300, ako imaš platu 300 od koje ne daj Bože plaćaš kiriju i račune?

    A što se tiče uživo prenosa, mislim da se najveća polemika na netu i na #mctwitter ponela upravo u vezi sa uživo izveštavanjem kratkih vesti. Po mojoj proceni, a radim samo godinu dana u medijima kao fotograf, uživo izveštavanje čini možda oko 2-10% novinarskog rada. Zavisi da li se radi o dnevnoj novini, magazinu itd.
    Novinarski rad je uglavnom prikupljanje informacija, (pričanje sa sagovornicima, odlazak na teren, svedoci itd) obrada informacija, kontekstualizacija, davanje ličnog mišljenja, oblikovanje teksta i verovatno još dosta stvari za koje ja ne znam 🙂 Pa čak, treba reći, nekada i prosto preuzimanje vesti. U tom procesu, tvitovanje i slanje nekakvog teksta (koji svakako ne može biti ništa više od nekoliko teza) uživo sa terena i nema mnogo smisla. Tvitovanje bi i moglo, kao neki mali teaser da bude dobro, ali bilo šta više od toga je gubljenje vremena.

    Da sumiram:
    1) Računar – svi koriste. Dobro bi došlo kad bi neki novinari zaista završili kurs, ali većina vlada sasvim dobro sa osnovom. (Tu ne uključujem naprednu upotrebu društvenih mreža, ne bi bilo loše da i tu postoji budući kurs za novinare)
    2) Mobilni telefon – imaju svi. Nemaju baš svi smartfon, ali im po trenutnom uređenju redakcije i ne treba. Sa lica mesta ne tvituju nego zovu urednika sajta, izdiktiraju neki siže, ovaj to još malo oblikuje i eto vesti na sajtu za 7-8 minuta 🙂 Drugo, smartfonovi jedu baterije ko ludi, a mesta i vremena za punjenje kao što znamo i nema uvek.
    3) Diktafon – imaju svi, koriste itd.
    4) Internet pristup – po trenutnom uređenju medija, potreban samo u redakciji. Bilo bi lepo kada bi novinare slali na udaljena mesta (čitaj: van Beograda) pa da sve to ima smisla, ovako nema.
    5) Internet kao izvor vesti – koriste, ne znam u kojoj tačno meri. Ako je izvor „nepouzdan“ onda ga provere, postoje načini. I da, koriste i Google 🙂
    6) Komunikacija – koriste i telefone i e-mail. Dnevno razmene sigurno od 10 do više desetina mejlova sa raznim ljudima. Skajp sa sagovornicima nije potreban, jer sve može lakše preko telefona. Nema šta da se šalje od dokumenata preko Skajpa, a ako baš i treba – tu je e-mail. Ne prate blogove i forume na temu kojom se bave, prosto jer se retko na jednoj temi zadržavaju dugo. Mada imaš pravo, neki novinari dosta pišu o energetici ili biznisu ili politici itd. Ako bi postojali niša-blogovi ili forumi, to bi trebalo da prate.

    Slažem se da bi novinari mnogo više trebalo da prate nove tehnologije, a posebno da prate strane blogove koji se bave tranzicijom medija. Njihova profesija je u pitanju! Tviter bi trebalo da bude značajniji izvor „izvora“ u kritičnim situacijama. Strani novinari odavno već prvo pretražuju na Tviteru, pa tek onda dalje, kad su brze vesti u pitanju. Blogovi takođe, a sve to može lepo da se prati preko kvalitetnih naloga na Tviteru.

    Međutim, zbog izuzetno loše plate, retko ko ostane motivisan. Recimo, Nenad Zorić Zorzi je jedan od njih koji umereno-aktivno pišu svoj blog, a pomalo je aktivan i na Tviteru.

    Suštinskih promena će teško biti ako ne dođu odozgo-na dole, a ne obrnuto. Vlasnik treba da investira u pravo online prisustvo, a urednici i novinari naravno treba da budu spremni na to, jer nema teorije da ih zaobiđe 🙂

    Opet, izvini na predugačkom komentaru… dobronameran je 🙂

    • Хмм, па можда је проблем управо та плата? Морам признати, мени је нало несхватљиво да неко ко се бави одређеном професиом, њом се бави само онолико колико је плаћен. Већина занимања захтева неку врсту посвећености и рад ван плате. Ако неко жели да буде добар у свом послу онда је неизоставно да се стално унапређује. Мислим да се на новинарски посао то нарочито односи.

      Какав је то новинар који своје ангажовање усклађује са платом и коме је оправдање што не ради на свом унапређивањеу то што му је мала плата? Као да је нама осталима плата велика?

      Како је могуће да неко у данашње време, када је конкуренција у било ком послу велика и где се немилосрдно гризе, неко може да каже да он ради само онолико колико је плаћен? Па данас ако ниси у току, ако не можеш да пратиш развој своје професије, неће те бити, појешће те они који гризу да раде, да буду бољи и који знају да више није питање да ли се исплати улагање у себе, него је то питање опстанка.

      Можда је управо тај конзерватизам разлог зашто су новинари пословично нетрпељиви према Интернету и виде га као нешто што угрожава њихову професију? Они само треба да стану, мало размисле и закључе да је само потребно, да науче да га користе и да не да им он неће бити конкуренција него да ће им помоћи да постану конкурентнији у својој професији.

      Што се самог чланка тиче, он је направљен тако да покрије углавном све што један новинар треба да зна када је у питању коришћење Интернета у његовом послу. То не значи да новинари све то већ не знају, бар неки.

      Таква прича, мора да садржи и напомену да новинар треба да поседује и користи рачунар. Наравно да знам да већина новинара активно користи рачунаре. То је само прва ствар у целом низу онога што би новинар морао да користи. Оно што је разочаравајуће је да има новинара који су то прочитали и одмах се нашли увређеним. Да су наставили да читају сигуран сам да би пронашли понешто што би могли да употребе. Очигледно за то код неких нема воље. У свом половичном незнању, уверени су да знају све.

      Опет, парадоксално је, с обзиром на њихово занимање, како су новинари спремни да уско гледају на тему. Посматрају то само из неког свог личног угла а уопште не виде ширу слику: најпре да има разних новинара, да има новинара који чак и не користе рачунаре, да има новинара који живе и раде ван Београда, да има много новинара који уопште не разумеју Интернет, а да међу њима добар број њих чак мисли да га разуме.

      Што се мене тиче, ја сам у најбољој намери сабрао и пренео нека општа упутства из моје струке новинарима којима су она потребна. У њихову струку се нисам мешао. Како ће поједини новинари то да разумеју и прихвате то је само њихов проблем и не дотиче ме.

  • […] svega što rekoh, pripremio sam i mali foto album inspirisan Peđinim tekstom kojim želim da prikažem da amatersko novinarstvo iziskuje izvesne materijalne troškove, naspram […]

  • Znam ja jedan način koji većina koristi, a neće da prizna.

    Dovoljan je računar, obeležiš nečiji tekst, pa copy/paste…

    Onda imamo sijaset istih, ili sličnih tekstova u svim medijima…

    Autora koji pišu svoje tekstove (ne mislim na blogere), sve manje…

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *