Пре него што крену у неки ратни поход зарад прљавих интереса америчких моћника, војници би требало да се добро обавесте за кога стављају главу у торбу.
Статистика каже да је број погинулих у односу на рањене војнике у ратном походу на Ирак значајно смањен него у претходним ратовима. Вероватно је разлог томе да је начин ратовања промењен, да америчка војска мање улази у директне сукобе са живом силом већ ратује из даљине користећи средства за масовно уништење живе силе, цивила и објеката тако смањујући ризик за своје људство.
Ево примера бруталног убијаља из даљине, чак и рањеника:
Ипак, не може се нека земља освојити без живе силе, а тада на сцену ступају герилски напади, изненадни и брзи. Последица таквих напада често нису мртви него искасапљени приручним бомбама, снајеприма и другим средствима. Зато је удео искасапљених међу америчким војницима значајно повећан.
Треба ли жалити те људе којима су начињени инвалидима? Не бих рекао. Сами су одлучили да иду у прљави рат, сами су одлучили да чине злочине и на крају крајева, своје ране су зарадили као војници, чији задатак и јесте да обаве крвави посао ризикујући главу.
Ако војних оде у туђу земљу и тамо спроводи силу, малтертира, зверски се иживљава и убија њене становнике, не може очекивати да ће му они повлађивати. Ако не њему, вратиће било ком другом војнику који им падне шака.
Ризик је био на њима, прихватили су га, и морају да живе са последицама.
За разлику од њих, стотине хиљада других, а највише цивила, су платили главом или такође измасакрирани управо од стране тих истих америчких војника, који су дошли у њихову земљу да их убијају и масакрирају не правећи разлику међу војницима, цивилима, женама, деци. Они су убијали све редом.
Само један од таквих примера је освајање града Фалуџа. Американци су сво становништво тог града које претходно нису успели да протерају или убију прогласили воиним циљевима, а војници су имали одобрење да убију свакога на кога наиђу, што су они и учинили. Тамо где нису смели да приђу, ствар су решавали напалмом и сличним средствима. Град је скоро потпуно сравњен са земљом са све својим становницима.
Други, пример је масакр авганистанских војника који су се предали америчкој војсци у Мазару.
Треба ли помињати Гвантанамо? Чак их ни 11 септембар није научио памети.
Све си лепо сложио, осим последње реченице. Осим, ако ипак верујеш америчкој пропаганди да их је „неко други напао“, т.ј. да нису сами реализовали рушење близнакиња што због стварања разлога за напад на Ирак, што због инкасирања позамашне своте од осигурања?
Могао си приметити да не улазим у теорије те врсте: да ли је 11 септембар стварно извела нека терористичка организација или америчке тајне службе. За теме којима се бавим то није битно – како год било, грађанима Америке је послата иста порука.