Čitam danas na Internetu, požalio se čovek da mu poslodavac isplaćuje 140 dinara za topli obrok. To je iznos za ceo mesec, ne za jedan dan. Kaže, nije mu ništa bolji ni regres za godišnji odmor.
Moja reakcija a i mnogih drugih je da bi inspekcija trebalo da se pozabavi tim poslodavcem i da ga debelo kazni zbog ovakvog ponašanja. Čak su se javili i drugi koji primaju slične iznose za topli obrok i regres.
A onda sam se malo raspitao i našao ovo objašnjenje:
Prema tome, počev od 1. januara 2006. godine, svi zaposleni imaju pravo na topli obrok i regres (čl. 118. st. 5) i 6) Zakona o radu) u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu.
Visina ovog prava nije utvrđena kao ni limit, tj. minimum i maksimum tog prava, što znači da je ostavljeno poslodavcima da u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima i drugim kriterijumima utvrde visinu ovog prava. Prema tome, utvrđivanjem ovog prava u bilo kojoj visini ispunjena je zakonska obaveza poslodavca, osim ako se na poslodavca primenjuje granski ili Opšti kolektivni ugovor, kojim je propisan minimalni iznos.
Dakle, ovaj poslodavac sve radi po zakonu. Kada je povećan iznos minimalne zarade, mnogi poslodavci su prosto smanjili ipslate za topli obrok i regres i tako kompenzovali „neželjeni trošak“.
Za to ste glasali…
Topli obrok, regres, naknade za prevoz i slične gluposti bi trebalo ukinuti, i sve to lepo isplaćivati kroz platu. A što se samih plata tiče, bilo bi dobro i za radnike i za poslodavce (ali ne i za državu, zato verujem da se ovo neće skoro desiti) preći na princip isplate bruto plata, te na radnike preneti obaveze plaćanja poreza i doprinosa na istu, tj. potpunu slobodu raspolaganja svojim zaradama…
To sve i spada u platu. Razlika je samo utoliko što je osnovna plata vezana za rad, ovo su dodatni troškovi koje uslovljavaju spoljni faktori.
Mislim da je ovako savim dobro samo da postoje i neki zakonom određeni paametri za definisanje minimalnih iznosa.
Firma kada račuan cenu svog proizvoda uračunava sve troškove, a kada se računaju plate, po pravilu poslodavci računaju samo radni učinak, a zaboravljaju da i radnici imaju trošpkove koji nastaju radnim angažovanjem.
Čemu izdvajanje i čemu minimalni iznosi? Zašto bespotrebno komplikovati i uslovljavati? To može samo da napravi dodatne administrativne troškove i poskupi/oteža legalnp zapošljavanje. Mnogo je jednostavnije i delotvornije objediniti sva plaćanja zaposlenima i isplaćivati ih u okviru plate. Tada bi recimo i penzijska osnovica bila veća.
Ako bi ih onjedinili, tih nadoknada ne bi ni bilo. Ovako su one zagarantovane.
Ovaj slučaj to vrlo jasno pokazuje: kako je iznos minimalne zarade povećan, tako su poslodavci smanjili sva ostala plaćanja da to kompenzuju.
U ovom prljavom kapitalizmu koji je kod nas zavladao zaštita radnika je postala neophodna.
Nadam se da razumeš da firma jedino računa ukupan trošak po zaposlenom i taj iznos u skladu sa zakonskim ograničenjima distribuira u vidu plate i eventualnih dodatnih nadoknada (topli obrok, regres, prevoz itd.), što znači da je praktično nebitno da li radnik dobija platu + topli obrok + regres + prevoz ili samo platu koja obuhvata sve navedeno.
Zaštita radnika se ne može uspešno sprovesti uslovljavanjima i propisivanjem minimalnih iznosa, te mere samo podstiču zapošljavanje na crno. Prosto, ne možeš da propišeš da firma isplati radniku minimalno X dinara mesečno ako tih X dinara nema.
Prava „zaštita radnika“ se, što se radnika tiče, može potpuno uspešno sprovesti samo povećanjem njihove konkurentnosti na tržištu rada, kako bi oni bili ti koji diktiraju uslove.
Pa nije ni bitno ta firma računa. Njoj je to svakako svejedno. Ali je itekako bitno da radnik bude pošteno plaćen. Nije pošteno ne računati realne troškove koji su uslovljeni radnim angažovanjem. A svakako niej u redu ako firma na zarade radnika gleda kao na trošak. To samo po sebi implicira nepošten odnos.
Radnik se od firme razlikuje samo po tome što on mora da radi da bi preživeo. Firma ne mora da postoji.
Kada bi se išlo tvojom logikom onda bi ladno moglo da se ospori firmama što uračunavaju razne troškove. Ako ne plaća radnicima troškove onda ne može ni svoje da naplaćuje, nego sme da naplati samo rad koji plaća radnicima. Nema to baš mnogo logike zar ne?
Ako firma ne može da zaradi da pokrije troškove radnika onda ne treba ni da postoji. Na šta liči to da firme rade na uštrb radnika? Ako firma radi da bi strovrila dodanu vrednso onda to treba da se odnosi i na radnika a ne da on radi da pokrije svoje trošpkovema profit da pravi samo firma.
Na kraju krajeva sav profit koji firm anapravi, stvorili su njeni radnici, nije to došlo niotkuda.
Sloboda tržišta i konkurencija su se odavno pokazale kao šarene laže. Tako nešto ne psotoji, niti može da postoji. Sve te slobode se zloupotrebljavaju i zato moraju da postoje propisi koji ih ograničavaju u toj meri da ne budu zloupotrebljena ne nečiju štetu.
Radnik sa poslodavcem ugovara cenu svog rada, a trošpkovi kao što je prevoz, ne spadaju u rad i sasvim je logično da se posebno obračunavaju. S obzirom da su poslodavci ozloglašeni po tome da zakidaju radnicima, jedini način da se to reuliše je da država zaštiti radnike propisujući obaveze poslodavca prema njima.
^ Manite se te mantre koja se stalno provlači, „konkurentnost na tržištu rada“, u razvijenim državama to postoji, ali kod nas ne. Razni industrijalci i „kontroverzni biznismeni“ (ulepšan naziv za lopova), gledaju na nađu što jeftiniju radnu snagu (bez obzira na kvalifikacije) što je u propaloj državi jako lako (ili ćeš da radiš za siću, ili ćeš ti i porodica gladovati). Ako si „kvalitetan i konkurentan“, u Srbiji nema šta da ražiš.
Ne slažem se sa tako fatalističkim stavom.
Pored kontroverznih biznismena u Srbiji postoje i normalni poslodavci kojima su potrebni ozbiljni i stručni ljudi i spremni su da ih adekvatno plate. Tim ljudima je u praksi apsolutno nebitno kolika je minimalna plata, regres, topli obrok i ostale prevaziđene kategorije.
Naravno, sa druge strane postoje i „kontroverzni biznismeni“ i osrednji radnici koje ovakvi propisi uopšte ne tangiraju, jer će uvek naći načina da iste izvrdaju – radom na crno npr.
Normalni poslodavci su veoma retki, pa sistem ne može da se postavi kao da su oni u većini. Ovi „kontroverzni“ daleko preovlađuju i normalno je da propisi nastoje da ih regulišu.
Malo mi je deguntantno da gleam kako svaki put kada se pomenu odnosi poslodavaca i radnika, jedino opravdalje „kontroverznih“ poslodavaca je kakosu radnici loši, lenji i gledaju kako da što manje rade. To ej potpuno besmisleno u uslovima kada je posao svima klimav a za svaki čekaju redovi zainteresovanih koji će pristati na sve samo da počnu da rade. Velika konkurencija za radna mesta sam apo sebi definiše ponašanje radnika.
S druge strane, poslodavci su ti koji upravo takvu situaciju zloupotrebljavaju i svoj zaradu upravo zasnivaju na zakidanju radnicima. Žalosno je da ogroman broj biznismena svoju zaradu zasniva ne na dobrom poslovanju nego na zakidanju radnicima.
Normalni poslodavci, verovali ili ne, uopšte nisu retki, nego se ne eksponiraju kao ovi drugi. Sticajem okolnosti, zbog posla kojim se bavim, u prilici sam da kontaktiram sa, verovali ili ne, solidnim brojem sasvim normalnih poslodavaca. Oni drugi, kontroverzni, nisu predmet mog interesovanja jer smatram da nisu vredni toga.
Ne razumem zašto satanizuješ sve poslodavce generalno i smatraš da država mora da igra ključnu ulogu u njihovom prevaspitanju. Stopa nezaposlenosti jeste velika, ali i dalje postoji velika potražnja za određenim kadrovima jer su konstantno deficitarni. Ja sam za to da se radnici edukuju kako bi bili konkurentniji i samim tim u boljoj poziciji kada pregovaraju sa poslodavcima. Radni odnos je upravo to, dogovor na relaciji radnik-poslodavac, i krajnji rezultat je postignut uz njihovu saglasnost, zar ne?
Što se same teme tiče, ne razumem logiku po kojoj se očekuje da neko radniku propiše koliko mu sleduje za prevoz do i od posla, kao i topli obrok ili regres. Neko na posao dolazi pešice/biciklom, neko javnim prevozom, neko svojim kolima ili taksijem. Takođe, neko užina kiflu i jogurt a neko recimo pljeskavicu, itd. Zašto ne prepustiti radniku da sam ukalkuliše sve te troškove u željenu platu, zašto bespotrebno komplikovati?
Da ne bude zabune, sve ovo pišem kao neko ko je imao prilike da bude u maltene svim ulogama u ovom procesu – kao radnik na crno, belo, poslodavac, HR itd. i moj stav je rezultat iskustva sakupljenog kroz sve te uloge. Da ne bude da sam ja sada neki tamo zli baja kome nije stalo do radnika ;) – baš naprotiv.
30. novembar 2012. g.
Ne vidim datum kada si pisao ovaj članak, a ni datum kada si ga objavio, što je jako bitno za trenutno važeće zakone i propise. Ovaj članak može da nanese velike štete nekim zaposlenim jer to što si se Ti raspitao i našao kao objašnjenje NE STOJI KAO TAČNO.
TAČNO JE: Prema važećem Zakonu o radu usvojenog u vreme ministra Rasima Ljajića zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Na ove troškove poslodavac plaća porez i doprinose te imaju karakter zarade.
Propisano je da je naknada troškova za ishranu u toku rada u visini 25% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa.
Visina regresa se takođe utvrđuje na osnovu prosečne zarade u Republici a prema poslednjem objavljenom podatku.
Poslodavac je obavezan da regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati do kraja kalendarske godine u kojoj je korišćen godišnji odmor.
Piše ispod članka, datum objavljivanja je 26. april 2012.