Teme: Društvo

Vala jednom i lepo iskustvo u MUP-u

Skraćena veza: http://pedja.supurovic.net/veza/3137

Lična karta mi je istekla oho-ho, ali s obzirom na svoju poslovičnu netrpeljivost prema šalterima državnih službi i priče mnogih o svojim peripetijama sa vađenjem novih ličnih karata, nalazio sam svaki mogući izgovor da taj neprijatan posao odlažem. U stvari, nekoliko puta sam išao da to završim ali kad bihušao u onaj mračni hodnik i video sene očajnika koji čekaju na svoj red, samo bih se okrenuo i pobegao glavom bez obzira.

Međutim, dogorelo, više se nije moglo odlagati te sam morao da prionem na posao. Psihičke pripreme su počele nekoliko dana unapred, a danas je bio dan D, kada sam sebi zacrtao da moram da pregrim sve nedaće primitivnog državnog aparata.

Prošetao sam do zgrade policije, i pre nego što sam ušao u hodnik ispred kancelarija gde se izdaju lične karte, duboko sam uzeo vazduh. To je to, drži se, budi srpljiv, nemoj da se nerviraš, ti si flegma, ignoriši sve što može da ti smeta, možeš ti to, rekoh u sebi i zakoračih u tamni vilajet.

Kad ono, u hodniku nigde nikog, prazan je. Bi mi to nešto sumnjivo, ali se ipak ponadah da sam baš srećković da pogodim u pravo vreme da dođem. I jesam pogodio sam pravo vreme – vreme pauze.

I pored sve pripreme ipak je počelo da mi kuva u stomaku, ali u trenutku se dosetih da sa šalterskim službenicima treba samo biti bezobrazan, te se napravih lud i uđoh u kancelariju. Kancelarija prazna i već kad sam namerio da se orkenem i izaćem odnekud izbi simpatična gospođa i upita me šta želim.

„Da predam za ličnu kartu“, rekoh, slažući smernu i tupavu facu naivčine koji ne čita šta piše na vratima.

„Jeste li uplatili?“, a šta bi me drugo pitala… Naravno da jesam.

„Jesam“, promrmljam.

„Sačekajte malo“, odgovori mi ona, i opet nestade sa nekim papirima koje je nosila.

Vau, pomislih, prošlo mi je. Stajah tako minut – dva kad eto ti opet nje. Reče mi da sednem, te ja poslušah. Koji minut kasnije, kada je završila sa papirima koje je sređivala, pozva me za svoj sto, uze one moje papire, zatraži i staru ličnu kartu, nabrzaka proveri da li mi je tačna adresa i koje mi je zanimanje pa nastavi da sama popunjava silne obrasce u programu.

Usput, ne znam ko je radio onaj program ali mu skidam kapu. Veću brljotinu odavno nisam video, počev od nepismenosti pa do toga da je jadna žena iste podatke morala da nanovo unosi na više mesta.

Kada me je pitala da li hoću ličnu kartu sa čipom ili bez, odgovorio sam kontrapitanjem: A u čemu je razlika. Ispostavilo se da nema razlike osim što na ovoj sa čipom ne piše adresa, što može da bude problem. Prednost je što, prilikom promene prebivališta, ne mora da se menja lična krata. Ono što me je iznenadilo je da je rok važenja za obe 5 godina. Uveren sam da je, kada se sa izdavanjam novih ličnih karata počelo, rok važenja ovih sa čipom bio deset godina. Izabrah ovu sa čipom, jer ko zna, možda ću menjati prebivalište. To je zvanično obrazloženje, a nezvanično ima odmah kad je dobijem da je ubacim u čitač i da malo hakerišem.

Sve dokumente koje sam domeneo uključujući i staru ličnu kartu je skenirala i vratila mi originale i jedina zamerka koju imam je, što je, dok je to radila, zapalila cigaretu.

Kada je unos podataka bio gotov na red dođe skeniranje otiska prstiju, prvo desni kažiprst, ali da ga urolam, pa onda samo jagodica, pa isto to i za levi, pa mi uturi da se potpišem, i onda dođe fotografisanje. U kabini me sačekao Cannon A470, mada sam ja očekivao nešto sofisticiranije. Kliknu on jednom a žena mi reče da ostanem miran. Sedim ja tako, sav ukipljen, sve čekam reći će dosta, gledam u onaj fotoaparat on ne mrda. I naravno izgubim strpljenje pa blejim malo vamo – malo tamo dok mi žena ne reče da izađem.

Pokaza mi fotografiju koja treba daide na ličnu kartu, jedinu koju je imala ispravna, sve ostale su uhvatile moje blejanje unaokolo. Pita me da li valja. Čuj valja li – pa ja nisam fotogeničan, može i sam Peternek da mi radi portret pa ne može da me napravi lepšim. Vide se oči, nos, usta, i vidi se da sam bucmast. Kud ćeš više. Dobro je to.

Procedura je bila pri kraju. Odštampala mi je podatke i dala da potpišem (nije rekla da treba da proverim da li je sve tačno ukucano, ali sam ja to ipak uradio), a onda izdala potvrdu i rekla da mogu da dođem za deset dana da podignem novu ličnu kartu. Nije me pitala na kom jeziku i pismu želim da urade dokument.

Sve u svemu, odlično sam prošao. Em sam uleteo kad nije bilo nikoga tako da nisam ništa čekao, em je bila pauza pa jei kancelarija bila prazna, em je procedura prošla brzo i efikasno i za nekih desetak – petnaest minuta sam bio gotov. S obzirom da sam čitao da procedura traje po pola sata za jednu osobu, i da iam problema sa skenerima i čitačima, ja sam planirao da ostanem celo pre podne u mračnom hodniku čameći i čekajući svoj red.

Pa eto, i ja jednom nešto pozitivno napišem na račun države.


Podelite ovaj članak sa prijateljima


4 comments to Vala jednom i lepo iskustvo u MUP-u

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Popunite izraz tako da bude tačan: *