U periodu pre održavanja Parade ponosa, na Fejsbuku su ko pečurke počele da niču razne grupe protivnika i Parade i svega što ona predstavlja. Osim jedne, sve su od samog začetka bile vrlo neprijateljski nastrojene i čak promovisale nasilje.
Za ove grupe i strane sam saznavao tako što bih povremeno na listi novosti na Fejsbuku primetio da im je neko od mojih prijatelja pristupio ili ih komentarisao.
Prva reakcija na takve pojave je bila čuđenje. Nije mi čudno da je moguće da neko bude toliko primitivan da mrzi drugoga samo zato što je drugačiji i da ima poriv da se obračunava silom. Ono što me čudi to je kako neko može da bude primitivan da se diči takvim stavovima i još da ih ponosno objavljuje ili podržava, makar i na Fejsbuku.
Zaključio sam da mi takvi ljudi ne trebaju za prijatelje. Ako već ne mogu da učinim ništa da takvi ljudi u ovoj državi dobiju mesto koje im pripada, mogu bar sam da delujem u svom okruženju. Zato sam na svoj Fejsbuk profil postavio status koji je glasio:
„Ko podrži ili promoviše nasilje prema bilo kome na Fejsbuku, nek računa da ću ga odmah skinuti sa liste prijatelja, ma ko da je. Ako nekoga mrzite, mrzite ga za sebe a ne na mom News Feed-u“
Držao sam ga duže vreme u dobio je nekoliko lajkova i poneki komentar i to je sve.
I nakon toga na Fejsbuku primetio nekoliko mojih prijatelja koji su podržali mržnju i nasilje. One čiji profili pokazuju da su očigledno radikalni i ogrezli u mržnji, odmah sklonio sa liste prijatelja, a umerenijima poslao tekst mog statusa na Zid, kao opomenu.
Reakcije su bile različite, od izvinjavanja do negodovanja, a bogme pala je i poneka psovka na moj račun. Uglavnom, tako je još nekoliko mojih Fejsbuk prijatelja otpalo sa liste.
Nakon Parade ponosa, pojavile su se nove grupe, koje sada podržavaju huligane i još otvorenije izražavaju mržnju i podršku nasilju. I te grupe su masovne, imaju po nekoliko desetina hiljada pristalica. Među njima, naravno, ima i osoba koje su moji prijatelji na Fejsbuku.
S nekima od njih sam se već otprijateljio, a verujem da će raskinutih prijateljstava biti još.
Dvoličje
Međutim, primetio sam interesantnu stvar – u listama prijatelja mojih mrzilački i nasilnički orjentisanih prijatelja ima dosta ljudi koji se javno deklarišu kao pobornici mira, tolerancije i tako svega, i koji su u nekim internet diskusijama gde sam ih pratio, itekako oštro izražavali svoje protivljenje i zalagali se za drakonske mere protiv nasilnika. Neki su svoju podršku miru i toleranciji tako kategorično zastupali da su i sami prelazili granice tolerancije pa čak zagovarali nasilje.
U čemu je štos? Ako su toliko protiv takvih ljudi, kako oni i dalje trpe takve ljude kao svoje prijatelje? Čemu ta dvoličnost? Da li se oni možda za mir i toleranciju zalažu samo zato što je to u modi i politički korektno?
Možda je tajna uspeha na društvenim mrežama upravo u tome da budeš sa svima fin i uglađen, da se pretvaraš i povlađuješ?
Ok, znam, jeste upravo u tome stvar. I na Fejsbuku, Tviteru, raznim forumima i drugim i-mestima je to više nego očigledno, ali ovde se radi o vrlo radikalnim i opasnim stvarima. Tu nema mesta dvoličju, tu nema sredine.
Ako se za nešto zalažeš onda treba da se zalažeš na svakom mestu a ne od prilike do prilike.
Pošto nisam budala koja lajkuje iz dosade, svaki put sam videla taj status i shvatila ga ozbiljno. I imam utisak da je većinu nas napadala jedna te ista osoba, nekoga na FB, nekoga na Twitteru…uglavnom se sve svodilo na lične napade koji nisu imali veze sa samim događajem. Pomenuti nema blog, nema web sajt i nije mi najjasnije šta traži na toliko socijalnih mreža.
Ta „tajna“ mi je više puta pala napamet, ali ja to ne mogu…isto kao što ne mogu da pretvorim sebe u neku osobu bez ijedne jedine mrlje u karakteru, dodajem svakoga samo da bih se hvalila brojem prijatelja ne znajući ni približno s kim imam posla, prećutim kad se neki kreteni smeju tuđoj nesreći. Jedno je sloboda, drugo davanje nekome toliko slobode da on guši sve oko sebe.
I drago mi je što se neko slaže sa mnom.
P.S. A kako ti fini ljudi postaju monstrumi? Plaše se da će ih spopasti homoseksualac u liftu i naguziti ih. Ha. Kao da to tako ide…
Dragi Peđa,
ja imam toliko pedera među FB prijateljima da nisam ni gledala da li su članovi nekih mrzilačkih grupa, lol.
Ali u pravu si – ljudi su čudni, i imaju veoma… kontaminiranu introspekciju, ako je uopšte i imaju.
A o „tim“ grupama…. jeza me podiđe, šta drugo da kažem :(.
Da, ja biram prijatelje.
I u danima za nama ugledah post jedne „ponosne majke“ koja izgovori da pederi nemaju čime da se ponose, već da ona ima. Još reče, da će moći zajedno sa njima samo ako rode dete i da njima i treba da se pokaže ….
Skoro sat vremena sam lebdela nad njenim postom.
Zanemela.
I još uvek ne reagujem …
Potpuno se slažem da je pomenuta promašila argumentaciju ali ne vidim u ovome to je rekla ni elemente mržnje ni poziva na nasilje.
Realno, ljudi koji su ti „prijatelji“ na FB-u nisu ti pravi prijatelji :)
Ja sam jedno vreme prihvatao request samo od ljudi koje licno poznajem ili barem online … sada prihvatam request od svakoga. One koji „lajkuju“ te razne manifestacije mrznje po kratkom postupku skidam sa liste. One koji smaraju svojim statusima stavljam na hide.
Inace moj dobro poznat stav je „live and let live“ :)
Ja sa ponosom mogu da se pohvalim da sam dosad morao samo jednog čoveka da sklonim sa liste prijatelja zbog, da se tako izrazim, anticivilizacijskih stavova. 95% svoje liste poznajem uživo, a ostalih 5% sa neta (kao npr. tebe), ali se trudim da i jedne i druge dobro procenim pre dodavanja.
Iz drugog ugla gledano, parada pedera je radikalna i opasna stvar. Kad se ne poštuje volja većine onda nastaju problemi. U švajcarskoj na referendum zabrane izgradnju minareta i to se poštuje. Demokratija, evropska vrednost. Naravno, ovo je sve pomalo pojednostavljeno ali možda ima tu neke suštine.
…
Prosto je neverovatno koliko ostrašćenosti i podela je izazvala ova parada. Danas skoro da nema foruma i komentara gde se do juče pasivni posmatrači opredeljuju za ove ili one, osuđuju, podržavaju, prete, podsmevaju ili zgražavaju, a da u suštini nisu ni svesni o čemu se radi.
Sebe smatram realnom osobom, sa izgrađenim stavovima i shvatanjima, koja ljude i događaje svrstava prema sebi, nasuprot „lajkera“ koji sebe opredeljuju na ovu ili onu stranu prema trenutnoj popularnosti preovlađujućeg mišljenja.
Nasilje ne podržavam ali donekle mogu da razumem. Gej paradu ne. I jedno i drugo spada u socijalno-psihološku kategoriju. Zašto?
Fizičko nasilje u prirodi je svim živim vrstama koje postoje, a posebno ljudskoj. Ali se ne smatra civilizovanim.
Homoseksualnost je protivna prirodnim zakonima održanja vrste ali se danas smatra prihvatljivim u „civilizovanom svetu“.
Mentalno nasilje ne spada ni u prirodnu ni u civilizovanu normu, ali danas uveliko postoji. Kada je još podržano od strane političke vlasti u zemlji moglo bi da se nazove totalitarizam. A gej parada je bila upravo to!
Na mentalno nasilje odgovoreno je fizičkim. Ni jedno ni drugo nema veze sa ljudskim pravima i slobodama već je upravo suprotnost – nasilno nametanje shvatanja i stavova manjine neprihvatljivo većini.
Kako ne želim da neko pogrešno ili zlonamerno ovo protumači postaviću nekoliko provokativnih pitanja na koja ne očekujem odgovore ali sam siguran da će dotaći suštinu svakog od nas, na ovaj ili onaj način.
Nasilje:
– Da li bi savetovali svom detetu da jednog dana, ako se protivi nečemu, primeni nasilje da bi to ostvarilo?
– U slučaju da, jednog dana, vaše dete učestvuje u nekom nasilju i razaranju poput nedavnih, da li bi ste ga prijavili policiji?
Homoseksualnost:
– Da li govorite svojem sinu da će se jednog dana kada poraste oženiti lepom devojkom ili lepim dečakom, sve jedno?
Da li govorite svojoj ćerci da će se jednog dana kada poraste udati za lepog momka ili lepu devojku, sve jedno?
– Vaš sin/ćerka jednog dana vas obavesti da se ženi/udaje za dečka/devojku. Kakvu svadbu i sa koliko zvanica planirate da napravite?
Politika:
– Ako bi odgovor na bilo koje od ovih pitanja bio suprotan vašem stavu i političkom opredeljenju ali bi vam i doneo mnogo političkih poena, kako bi reagovali?
Stoji, postoje situacije kada nasilje nije neopravdano, ali ja sam hteo da potenciram princip primitivnog ispoljavanja mržnje i podrške nasilju kao opštu pojavu.
Parada ponosa je tu konkretan primer povoda za takvo ispoljavanje mrežnje i nasilja, ali ih ima i drugačijih, recimo kod nas su česti povodi i na nacionalnoj ili verskoj osnovi. Nadam se da ćeš se složiti da to baš i nisu povodi koji opravdavaju mržnju i nasilje.
Nasilje nikada nije opravdano, a povod uvek postoji. Tema za raspravu može da bude da li je ono izazvano namerno i svesno, a sve više tako izgleda.
Najžalosnije od svega je činjenica da je ovo nasilje izraz frustracije i nemoći marginalizovane grupe ljudi, a ne mržnje na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili seksualnoj osnovi. Gej parada je samo izgovor koji je neko veoma vešto upotrebio manipulišući i „huliganima“ i „pederima“ i nama ostalima, „zgroženima“.
Jednom, pre nekih 10 godina, isti takvi „huligani“ rušili su i palili „moj Beograd“, ali je tada preovlađujućoj većini to bilo sasvim prihvatljivo ponašanje. Neke od tadašnjih „huligana“ danas gledamo i slušamo kao najljuće protivnike nasilja i zagovornike poštovanja državnih institucija. Šta se promenilo u svesti ljudi od tada do danas? Šta se promenilo po pitanju tolerancije suprotnosti?
Meni izgleda da su se promenile samo uloge aktera.
Hm.. široko si postavio temu.. Biram prijatelje u životu; možda čak i više nego što išta drugo biram. Među kontaktima na mrežama mi nisu samo prijatelji, i moji kriterijumi u vezi sa tim su drugačiji i niži. Protiv mržnje nemam ništa, sve dok se ne ispoljava kroz destrukciju. Destrukciju ne volim, što znači ni nasilje. Takođe najviše volim da presečem ono što mi se ne sviđa, okrenem mu leđa, i ne gledam ga više. I često stvar rešavam tako. Međutim, ne mislim da je to najefikasniji način za eliminaciju pojava koje ne volimo. Zapravo, mislim da je to ono što radi noj. Time smo joj samo okrenuli leđa, ali ona i dalje postoji, i radi to što radi… i samo je pitanje gde i kada ćemo je ponovo sresti.
Ako zaista želimo da je eliminišemo, postoje samo dva prava načina za to: da je uništimo (ako smo destruktivni), ili da je konvertujemo/preobrazimo u nešto po našoj meri (ako smo konstruktivni). Pošto ja ne volim destrukciju, moja opcija je ovo drugo. Ali kako to mogu da uradim, ako datu pojavu potpuno odvojim od sebe? Ne mogu baš nikako.
U sklopu tvog teksta: ako se svi nenasilno orijentisani ljudi potpuno odvoje od nasilno orijentisanih, šta će se dogoditi? Nasilni će, svakako, i dalje maltretirati nenasilne, a nenasilni više nikako neće uticati na nasilne. To nije pravo rešenje.
Ne pokušavam da kažem da svi koji imaju nasilno orijentisane ljude u svojoj blizini imaju ovakvu ideju… Samo mislim da, ako bi ih svi odvojili od sebe, stvar bi bila lošija nego što je sada.
Dvoličnost je druga stvar za razmatranje… Polarizacija (o kojoj si nedavno pisao, a u okviru ovoga je vrlo ima) je treća… Mnogo si toga dotakao ovim tekstom.
@Calimba,
– Moje dete nije savetovano nego direktno učeno da razbije nos onome čemu se protivi; konkretno, onom ko je davi (mislim na fizičko davljenje rukama);
– U slučaju da moje dete učestvuje u nasilju ovakve vrste, ja bih ga za uši dovukla na kolenima u policiju, a ne bi mu sudio ni Bog ni sudija nego JA, i to dobro zna :);
– Sina nemam, a ćerki nikad nisam govorila da li će imati momka ili devojku, niti mislim da se seksualno opredeljenje može predeterminisati onim što nekom roditeli govore :), tendenciozno postavljeno pitanje.
Pravo pitanje je da li bih uspela da prihvatim da je moje dete gay, a tek to mi je deplasirano :).
– JA za eventualnu svadbu svog deteta ne planiram ama baš ništa. Planira ONA koja hoće da se uda, ako bude htela da se udaje.
To je isto kao kad su me svojevremeno drugi roditelji pitali – „Kako STE prošli na prijemnom?“ :). Moj odgovor je uvek bio: ja na svom (svojevremeno) odlično. A ćerka je isto odlično prošla, hvala na pitanju…..:).
– Ne bavim se politikom baš zato što sam navikla da kažem direktno ono što mislim, i da ne odstupam od toga po cenu života. Posle nekoliko decenija, to se solidno uvrežilo kao koncept – ne bi čovek verovao :). Na političkim skupovima su mi više puta rekli da nisam za politiku, jer bi me neko „odstrelio za par nedelja“.
Imate još smešnih i veselih pitanja? :)
Draga Borislava,
drago mi je što su Vas moja pitanja razveselila i nasmejala i što ste odgovorili na njih iako nije bilo potrebe. Pitanja imam mnogo, nedostaju mi odgovori. Na žalost, pitanja su veoma ozbiljna (bar meni) i ne postavljam ih da bi uveseljavao narod već pokušavam da pronađem odgovore.
Vama ću izaći u susret i postaviti još jedno:
-Šta Vas je najviše nasmejalo u predhodnim pitanjima?
Dragi/draga Calimba,
ja sam se malo našalila, molila bih da ne zamerite.
Razveselila sam se jer sam sa svojim stavovima (ukratko gore iznetim) takav izuzetak u svojoj okolini da je to čudo… A posle svih ovih godina/decenija koliko sam „ludi“ roditelj, počelo je da mi na momente biva i smešno, kako sam već opisala :).
Ne smatram vaša pitanja „šaljivim“, dapače – i meni previše mnogo odgovora nedostaje, i previše toga ne shvatam, ali… ja sam se „izvukla“ (moje dete je odraslo), no – ostaje činjenica da dolaze mladi roditelji, mlade generacije, neki drugi koji nemaju jasan stav ni meru.
A moja generacija – ona koja ima decu odavno na FB, odavno evo i na ulicama Beograda :(, ne zna gde je ni sama, a ne gde su deca i šta rade…
Ako moja generacija misli da je internet neka mistična rabota kojom ne žele da se „bave“, kada ne znaju ni sami šta je FB, kako onda da znaju čega sve ima online, šta im deca rade na FB, i još sto drugih stvari…:(.
Kao što rekoste, sve ovo je u biti jedna duga i ne baš vesela priča, Peđa je načeo previše tema, pa da mu ne kvarim :).
Svako dobro, Calimba.