Javni mediji, kada su otkrili blogove i tviter, uglavnom su ih kategorizovali kao neozbiljne i tako se prema njima odnose. Nisu izostali ni direktni kritički osvrti na ove dve internet zajednice. Blogerašima i tviterašima to je zasmetalo i nisu im ostali dužni.
Međutim, da li se iko od blogera i tviteraša zapitao da li mi u stvari medijima dajemo povoda da se tako odnose prema nama? Da li blogovi i tviter nekome ko to gleda sa strane ostavljaju utisak da im se može verovati i da odslikavaju stvarno stanje u društvu? Da li blogeri i tviteraši, zatvoreni u svoje krugove, možda imaju pomereno mišljenje o sebi samima? Da li su oni toliko značajni, iskreni i pouzdani kao što o sebi misle?
Kvalitet blogera ili tviteraša teško je meriti njihovom iskrenošću, veštinom pisanja, harizmom, ili nekim sličnim nemerljivim parametrima. Oni mogu uticati na utisak koji drugi stvaraju čitajući njihova pisanja ali autoritet im teško mogu stvoriti.
Dobar parameter kvaliteta i autoritativnosti uvek je objektivnost. Ona se ne može folirati, ona je očigledna. Crno je uvek crno, a belo je uvek belo. Ako ste neobjektivni, to se odmah vidi. A ako se neobjektivni, onda ste nepouzdani i niko vas neće uzimati za ozbiljno.
Izraziti svoje mišljenje je lako, samo treba da se dohvatite tastature i napišete to što mislite. Ipak, izraziti objektivno mišljenje je mnogo teže. Za to je potrebno mnogo više truda i ponajpre samokritičnosti.
Kada iznesete neko mišljenje ili tvrdnju neophodno je da budete u mogućnosti da to što ste napisali potkrepite valjanim argumentima. Nije valjan argument onaj koji ide u prilog vašim tvrdnjama, nego onaj koji je zasnovan na činjenicama, logici i neosporan je. Pre nego što se uhvatite nekog argumenta morate ga dobro, sami pretresti i proceniti da li je valjan. Ako vi to ne učinite, učiniće onaj ko vaše tvrdnje osporava a nađe li mu kakvu falinku, budite uvereni da će je iskoristiti i to žestoko.
Ako ste objektivni, može vam se desiti dok ispitujete argumente – promenite mišljenje, jer uvidite da argumenti govore drugačije. Tajna dobrog argumentovanog mišljenja nije u tome da ga potkrepite argumentima koji ga podržavaju, nego da tražite i ne nađete argumente koji ga osporavaju.
Morate biti sami sebi najoštriji kritičar. Ako niste, onda sami sebe dovodite u zabludu, a u javnosti ispadate neozbiljni i neobjektivni. Možda vam to niko neće reći u lice, ali će se svakako prema vama odnositi drugačije.
Česte neobjektivnosti
Prateći mnoštvo blogova i tvitova, nije teško uočiti primere neobjektivnosti koji se često ponavljaju.
Podrška prijateljima je verovatno jedan od najčešćih izvora neobjektivnosti. Ogleda se u tome da će neko nekritički podržati mišljenje svog prijatelja ili pripadnika iste grupe samo zato što imaju tu zajedničku crtu. Zapanjujuće je koliko je to česta pojava i koliko su ljudi spremni da budu neobjektivni u podršci svojim prijateljima.
Nasuprot tome je neobjektivna kritika neistomišljenika ili pripadnika drugih grupa ili čak kritika koje je zasnovana samo na tome što smo se nekada ranije sa nekim sporečkali. Prosto je neverovatno koliko ljudi mogu da budu motivisani da neobjektivno kritikuju u takvim situacijama.
Zamena teza je takođe veliki izvor neobjektivnosti. Često se, čak i nesvesno, nešto protumači drugačije nego što jeste i na tome se zasniva mišljenje koje samim tim mora biti neobjektivno i pogrešno.
Neretko razlog neobjektivnosti je sujeta. Bude li neko iskritikovan on zauzima odbrambeni stav i ne ulazeći u objektivnost te kritike počinje da se brani od kritike kao takve, a ne od argumenata koje je kritika iznela.
Neobaveštenost je sestra neobjektivnosti. Iznenađujuće koliko su ljudi spremni da iznesu mišljenje o nečemu što ne poznaju ili ne razumeju. Po pravilu takvi vrlo štro i neobjektivno reaguju ako li ko njihovo mišljenje ospori.
Potkupljenost se obično ne vidi tako lako a vrlo je česta. Pri tom ne mislim da neko nekoga plati da piše kako mu je u datom trenutku potrebno, pošto je to više rezervisano za novinare, mad aima toga i među blogerima i tviterašima. Pre mislim na skriveno potkupljivanje lepim rečima, druženjem, sitnim poklonima, uslugicama i sličnim. Mnogi nesvesno nasedaju na takve zamke jer su one obično prikrivene.
Čemu sve to
Interesantno je kako ljudi u iznošenju mišljenja ili u diskusijama lako zauzimaju strane i svoje mišljenje tome prilagođavaju. Utvrđivanje istine prestaje da bude cilj, već cilj postaje da dokažemo da smo mi u pravu.
Objektivno mišljenje ne zauzima strane. Ono ispituje problem sa svih strana, čas sa jedne, čas sa druge, čas sa treće i traži istinu – traži prvo stanje stvari.
Zauzimanje strane u iznošenju mišljenja ne služi tome da dokažemo da je ta strana tačna, nego da problem ispitujemo sa te strane. Onaj ko je zauzeo drugu stranu, nije protiv nas, on samo ispituje problem gledajući ga iz drugog ugla. Razmena i suprotstavljanje mišljenja ne treba da bude sukob, nego saradnja, način da se utvrdi istina.
Onaj ko osporava naše mišljenje, ne osporava nas, on samo radi ono što smo na prvom mestu mi sami morali uraditi – proverava ima li naše mišljenje nedostataka, imaju li naši argumenti slabe tačke, postoje li valjani argumenti koji osporavaju naše mišljenje. Uspe li on u tome, nije nas pobedio nego nam je pomogao da sagledamo problem iz drugog ugla i da saznamo istinu.
Zbog toga, budite objektivni, jer mišljenje koje je neobjektivno – bezvredno je.
u sam naslov si trebao da stavis i novinare, politicare i jos poneke, jer generalno vazi za sve i svi se upravo ovako ponasaju kako si i sam napisao, ne koriteci objektivnost…
Moja ciljna grupa su blogeri i tviteraši. To su ljudi do kojih mi je stalo. Ove ostale sam odavno otpisao (čast izuzecima).
Mogli ste dodati i sledeće:
– dodavanje uz ime raznih titula često robusnih stranojezičkih naziva,
– predstavljati se da ste neko i nešto i da imate nekakav uticaj,
– promovisati se neprestano i na svakom mestu,
– eventualno nekome pomoći, ali samo ako imam koristi od toga,
– skrivanje iza pseudonima,
– ismejavanje nekoga i ostvarivanje materijalne koristi.
Ne sporim sve što si rekao, ali svi smo mi subjektivni, samo što nam se mišljenje ponekad poklapa sa „objektivnom stvarnošću“. A nekad ne. ;)
Osnovno pitanje je šta je ustv. objektivno tačno? Kažeš „Nije valjan argument onaj koji ide u prilog vašim tvrdnjama, nego onaj koji je zasnovan na činjenicama, logici i neosporan je.“ Šta znači „neosporan je“? Svaki se argument može osporiti. Sve zavisi od ugla gledanja. I sam si napisao „Onaj ko je zauzeo drugu stranu, nije protiv nas, on samo ispituje problem gledajući ga iz drugog ugla.“ E sad, koji je ugao pravi? ;)
Znaš za onaj dokaz teorije relativiteta – brzina protoka vremena zavisi od toga s koje strane vrata WC-a se nalaziš. ;) Sve je relativno. I sve je subjektivno. Objektivno se najčešće izglasava većinom subjektivnih glasova. ;)
Po meni je vrlo bitno nešto drugo – da li neko određeni stav zastupa jer je istinu „iskrivio“ svesno ili nesvesno, jer kao što si i sam napisao „Često se, čak i nesvesno, nešto protumači drugačije nego što jeste…“. Po meni je namera mnogo bitnija od samog stava.
Peđa, oduvek je bilo i biće, da je mišljenje kao zadnjica, tj. imaju ga svi. I, mislim, da je svačije subjektivno, tj. da ne postoji objektivno mišljenje. Osim, one spomenute skupine iz Pedyinog komentara: „objektivno se najčešće izglasava većinom subjektivnih glasova.“
Ko smo mi da merimo vrednost (merna jedinica je?) bilo čijeg mišljenja, osim svog?. Svog, u smislu da preispitujemo odakle nam baš takvi i takvi zaključci tim i tim povodom. Svačija reakcija je projekcija trenutnog unutrašnjeg stanja. I što manje uticaja na to imaju „objektivne“ „činjenice“, za mene, je ta reakcija autentičnija. Ne smeta mi nedostatak objektivnosti, jer ne verujem u to. Šta je uopšte istina? Da li i istinu možemo da posmatramo kao kategoriju usvojene dogme? Da li je istina svačija i/ili ničija, opšta i/ili individualna?
Ok slažem se da je objektivnost relativan pojam u nekoj meri, ali ipak postoje neka opšta merila objektivnosti. Najpre, objektivno mišljenje je ono koje nije ѕasnovano na tome šta neko želi, ili mu odgovara već je onako kako zaista jeste.
Ako posmatramo odnos između posmatrača i posmatranog objekta onda se ona objektivnost može definisati kao stepen sličnosti viđenja objekta od strane posmatrača sa stvarnim karakteristikama tog objekta. Stoji da svaki posmatrač u nekoj meri drugačije vidi isti objekat ali kad se napravi presek svih njihovih viđenja može se steći objektivna slika o tom objektu i on je nesporna.
Dakle da bi se objekat objektivno opisao dovoljno je da svaki posmatrač iznese svoje objektivno viđenje o njemu.
Problem nastaje kada neko iznosi subjektivan sud, dakle ne kako objekat zaista vidi nego kako želi da ga vidi, ili kako želi da drugi misle da ga vidi ili kako želi da drugi vide taj objekat.
Subjektivnost može biti svesna ali neretko i nije. Naprosto ljudi bivaju nenamerno subjektivni jer na njihov sud imaju uticaj drugi činioci, a ne samo objektivne karakteristike objekta koji posmatraju. neke od takvih činilaca koje primećujem u blogerskom i tviterskom svetu sam naveo u članku.
Naravno da ne očekujem da svi mi budemo apsolutno objetivni je je to nemoguće, ali apelujem na ljude da prilikom iznošenja svog suda, zapažanja, stavova i ocena nastoje da budu objektivni.
@Peđa, u drugom pasusu si ti razradio poslednju rečenicu iz prvog, iz čega ja mogu da se složim da je definicija prve rečenice drugog pasusa sjajna u teoriji. I da dobijamo prosečnu ponderisanu aritmetičku sredinu posmatranog događaja.
Onda imamo neku sortu skup događja, a koja se odnosi na treći pasus tvog komentara.
I dolazimo do meni najzanimljivijeg dela, četvrti pasus, vrlo lepo si to napisao, a ja raščlanjavam i bacam se na filosofiranje.
Nekada ne postoji razlika između onoga što neko vidi (nazovimo to objektivnim) i onoga što želi da vidi (subjektivno), i to možemo da svrstamo u kategoriju (ne)svesne samoobmane. Dalje, na osnovu ovoga što si napisao, govorimo u suštini o (ne)namernoj manipulaciji, a možemo i suptilnije da je krstimo.
Subjektivnost može biti i namerna. Sve zavisi šta je namera.
Konačno, želim da ti kažem, drago mi je što smo razvili diskusiju na ovu temu, zanimljivo mi je. Da li znači da to posmatram objektivno ili subjektivno? Šta me je navelo da izvedem takav sud? Koju objektivnu predstavu mogu da imam iz napisanog?
Zašto je važno biti objektivan? Kako da utvrdimo da ono što posmatramo predstavlja relevantan „objekat“ našeg posmatranja?
Zašto je važno biti objektivan? Da bi se došlo do istine. To je naročito važno ako ocenjujemo nečije mišenje i delovanje (a to je omiljeni sport blogera i tviteraša), jer samo ako težimo istini kroz objektivnost možemo biti pravični u oceni.
Poštujem tvoje mišljenje i imam nešto drugačiji pogled, a to je da ne vidim potrebu niti razlog da ocenjujem nečije mišljenje i delovanje, a mi ipak možemo da govorimo, ha, pardon da mislimo napisanim rečima u online svetu. O delovanju, nekako ga vezujem za fizički svet. I ako već postoji neka opšta istina (da li?) radije ću da se opredelim za milost nego po svaku cenu pravednost, ali sada opet gazim u antipode. Lepo je razmeniti misli sa tobom, a ja se nadam da to nije moja ocena. ;)
Letimičan pogled na tvoj blog pokazuje da itekako daješ sud o onome što drugi čine. Očigledno je da imaiš potrebu i razloge da to činiš. A to je i prirodno, jer o čemu bismo mislili ako ne o onome što nas okružuje i utiče na nas?
U redu, to je tvoj zaključak na osnovu letimičnog pogleda. Pri tom, ti si pokrenuo temu na kojoj diskutujemo ovde, pa ne vidim otkud ti potreba da koristiš priliku da daš svoj paušalni sud o onome što ja pišem na mom blogu. No, tvoje je pravo. Ali dolazimo opet do toga da je tanka linija koja povezuje objektivnost i subjektivnost.
Nisam mislio ništa loše. Naprotiv.
U redu, Peđa.
Postoji ozbiljna razrada tvoje ideje koja se primenjuje u takmičenju u retorici (govorništvu). Propozicije nalažu da svaki izneseni stav mora biti logički izveden. Znači – ništa se ne podrazumeva, već se sve mora definisati i zasnovati na činjenicama… Naravno, to je ne samo naporno – već vrlo često i nemoguće. A ako ne možeš da tek tako kažeš kako političari lažu i kradu (jer je to nemoguće dokazati) – moraš se fokusirati na nešto sitnije, ali i KONKRETNIJE. I tu je glavna korist od ovakvog pristupa. Mnogo preširokih, paušalnih, i uglavnom sasvim proizvoljnih „istina“ – je mnogo manje korisno od jedna male, naizged beznačajne, ali PRAVE.
Sa druge strane – blogeri nemaju iza sebe mašineriju, resurse, zaštitu, i status koji (bi trebalo da) imaju „ozbiljni“ novinari… Pa im malo pristrasnosti dodje kao fer kompenzacija.