Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/4032
Један од најлепших предела на Златибору су Водице. Високи усамљени борови доминирају зеленом долином око мале планинске реке. Ово је право место за излете.
Борови на Водицама (Златибор)
3 Comments
Оставите одговор на Mica Одустани од одговора
Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.
Ulepšali ste mi dan ovim komentarom. Rođena sam u selu nedaleko od Vodica. Najlep[i izleti su uvek na Vodicama. Prošlog leta sam bila u jednoj vikendici za vikend. Noću čujete samo zrikavce i ponekad auto koji prođe magistralom ka moru.
Danju šetnje po zlatiborskim brežuljcima obraslim retkom travom, majčinom dušicom i planinskim cvećem. Idete dokle vam oko seže i dok se noge ne umore, a onda se ispružite u mirisnu travu ispod bora Dišete kao u hiperbaričnoj komori i nikada se ne osećate teško ni umorno. Na Zlatiboru nemate potrebu za cigaretom, sve miriše i budi čula. Vodice su najbolja antidepresiv terapija koju znam i treba ih prepisivati na recept kao lek
Tu malo iza brda imam brvnaru vec 40tak godina. Da, ovo je najpoznatiji kraj zlatibora sa reklama i razglednica… Medjutim i najpopularniji za piknikovanje pa naravno i cesto „ukrasen“ djubretom… Sada su postavili nesto kontejnera i klupa pored stare magistrale i to je naravno redovno prepuno djubreta. Za prvi Maj muka da te spopadne. Skupi se seljana sa svih strana i ta oaza mira i tisine pretvori se u mini Guchu(kolko vec nije ukaljana saobracajem) tresti kilometrima unaolo. Naravno, kad sklone satore posle nekoliko dana ostave jos djubreta. I ne, nemam nista protiv da se narod provodi ili odmara, ali postujte prirodu… a muziku odvrcite kod kuce.
Нажалост, људи уопште немају свест о боравку у природи и њеном чувању.
Никада нисама нити ћу разумети какво задовољство људи налазе у томе да оду у природу, одврну озвучење до даске и опијају се до бесвести и на крају ни отмпад који су направили непокупе и понесу до првог контејнера.
Боравак у природи подразумева у уживању у њој самој, њеној тишини и свим звуцима који ту тишину чине, у њеним мирисима, у неуништавању и у златном правилу да све што си донео и понесеш са собом.
Нашу Ђетињу су такви „љуибитељи природе“ потпуно унаказили, почевши од бетонирања и асфлатирања а сада већ праве и „туристичке садржаје“ да привуку туристе. Ђубрета у јклисури Ђтиње никад ниеј било оволико (и при том не мислим само буквално).
Нажалост не једном ми се огадио боравак у природи баш због таквих. Једино решење је откривати нека друга места и љубоморно их чувати од јавности.