Ових дана студенти су поново изашли на улице. Овај пут да бране своје интересе, јер је у Скупштини поднет амандман на измене Закона о високошколском образовању, којим је предвиђено да се студенти који нису на буџету, већ се сами финансирају, чак и ако испуне услов, не могу сви уписати, већ само 20% њих.
У образложењу овог амандмана владајуће странке је да држава нема пара да финансира све студенте који испуне услов.
Нема пара? Зашто онда тренутно само на Београдском универитету о трошку буџета студира око 1500 студената странаца?
Ехеј!
1500 наше деце је остало без могућности школовања зато што су дошли људи са стране и уписали се, с обзиром да им је то омогућено. То је, зависно како гледамо, неколико целих факултета! Њихови родитељи не плаћају порезе овој држави, а они имају већа права на упис од наше деце?
Сви ми који смо запослени од првог радног дана, сваког месеца, кроз порезе, редовно плаћамо школарину без обзира да ли имамо децу или не, да ли су на школовању или не. Неки и преко тога морају да плаћају школарине јер њихова деца нису могла да упадну на буџетско финансирање зато што су дошла деца са стране, из других држава, и заузела места? Па где то има?
Јасно је да је немогуће да сви добију школовање о трошку буџета, због тога и постоје листе па бољи ученици имају предност да ту привилегију добију. Заинтересованих је много, конкуренција је веома оштра и свако место у буџету злата вреди, јер, чак и без странаца, нема места за све.
Нашој деци не треба да неко са стране дође, и без икаквих ограничења, заузме место и они остану кратких рукава. Тако нешто од свих нас прави будале. Толики новац смо уложили и улажемо да имамо добре факултете, а онда дође неко са стране и потпуно бесплатно, без икаквих критеријума користи све то онемогућујући нашу децу, за коју је то направљено, да се школују.
И шта добијамо? Сада наша деца треба да излазе на улицу да протествују, јер је странаца толико да се од њих не може ни прићи буџету?
Немам ништа против да се страницима омогући студирање овде. Очигледно је да су наши факултети на цени и да људи долазе овде јер сматрају да ће добити боље образовање него у својим срединама. То је добро и похвално за нас, али приоритет увек морају имати наша деца. Ми смо ти који плаћамо порезе и финансирамо школство и ми морамо имати право да то што плаћамо искористимо, а осталима – што остане.
Странци треба да студирају овде, наравно. Ако су им наши факултети интересантнији и желе овде да се образују, треба им то омогућити. Као и на сваком тржишту, тако и на тржишту знања, траженој роби скаче цена. Зашто им не бисмо омогућили да се школују овде, али, с обзиром да кроз порезе нису учествовали ни на који начин у финансирању нашег школства, нека то плате и да се уписују по посебним листама које не угрожавају права наше деце да се упишу и студирају о трошку наше државе.
Ако њихове државе не могу да им обезбеде квалитетно образовање, нека направе уговор са Србијом, да им Србија школује кадрове, али онда те државе треба то да плаћају. Њиховим студентима ће опет бити добро – школоваће се бесплатно, са буџета, али буџета своје државе. Србија би тако могла да планира да повећа капацитете како би могла да прихвати све те странце.
Треба омогућити странцима и школовање о трошку нашег буџета, али не слободно, већ само малом броју, и под врло строгим критеријумима, како би се омогућило изванредно талентованима да се код нас образују, и да им то буде изузетна привилегија.
Овако како је сада постало је потпуно бесмислено. Економска ситуација је тешка, људи су несигурни да ли ће већ сутра имати посао, држава им намеће огромне таксе и порезе на све и свашта, а како им то враћа – тако што ненаменски троши буџет. Имао бих много више разумевања да нисмо у проблемима, да нам је буџет пун и да можемо да приуштимо да то што имамо поделимо и другима, али немамо – буџет нам је тако натегнут да многи економски експерти сматрају да је неодржив.
Кад немате довољно пара, шта радите – одричете се непотребних трошкова, онога без чега се може. Како то ради наша држава? Ускраћује могућност школовања нашој деци, док се велики број странаца и даље, без икавих стварних права, школује о трошку буџета. Каква је то порука? Да су наша деца непотребан трошак, а страна су овој држави неопходнија и више вреде?
За то сте гласали, ви који сте гласали.
Strani studenti, koji studiraju na budžetu su Srbi iz zemalja iz okruženja (većinom iz Republike Srpske, sa malim brojem Crnogorskih državljana) i u većem dijelu planiraju svoju budućnost u Srbiji, tako da iz mog ugla (doduše po ijekavici, možeš zaključiti pristrasnog ugla) Srbija ne školuje strani kadar, nego kadar koji će raditi u Srbiji, a s’ druge strane univerzitet i država pokušavaju da na neki način održi nacionalno jedinstvo. Ovo nije usamljen slučaj, konkretno isti zakon ima i Hrvatska, a vjerovatno i druge zemlje, koje imaju značajnu dijasporu. Tvoje viđenje je legitimno, ali mislim da treba uzeti i druge aspekte u obzir. Nefinansiranje Srba iz okruženja ide najviše na ruku Sulejmanu Tihiću i Milu Đukanoviću. Crna Gora ima 7 promila priraštaj, a stalno pola miliona stanovnika. Zašto? Zato što se sele u Beograd. Odvajanjem zvaničnim, ali i u obrazovanju, Crna Gora zadržava kadrove kod sebe i ubrzava svoj razvoj.
Ради се о томе да сада имамо ситуацију да странци, недржављани Србије, студирају о трошку Србије и тиме онемогућавају нашу децу, која јесу држављани да се упишу на наше факултете. То је недопустиво.
Мислим да сам се у чланку врло недвосмислено изјаснио да немам ништа против да држава Србија одвоји део ресурса за странце. Штавише по нашем закону и постоји посебан режим за странце и тај закон вероватно може да се измени утолико да се странцима из региона обезбеде додатни ресурси, али то никако не сме да буде науштрб наше деце.
Национални кључ је лош кључ, јер национална припадност не може да буде једини критеријум. Србија је гражанска вишенационална држава, а давање посебних привилегија припадницима само једне нације је са тим у супротности.
Због тога је држављанство бољи кључ, јер држављанин Србије и иначе по закону мора да има загарантована сва предвиђена права па и право на школовање о трошку буџета али према држави има и неке обавезе.
За оне који нису држављани, Србија може да нађе неки други начин да им омогући школовање, само што то никако не сме бити на штету држављана Србије. У принципу то значи посебно издвајање новца из буџета и обезбеђење других потребних ресурса.
Ко жели да дође да се школује а касније живи и ради у Србији добродошао је, али не може очекивати да Србиај треба да му обезбеди исте услове као и нашој деци, која су овде рођена и чији родитељи су генерацијама давали новац да се изграде наши школски ресурси. То је једноставно довођење у неравноправан положај наше деце. Ко жели да дође, он мора да уложи посебан напор и новац да би се доказао и стекао право да буде равноправан са онима коју генерацијски улажу и напор и новац да би градили ово друштво.
Добро је што људи желе да дођу, али недопустиво је да својим доласком онемогућавају неко дете у Србији које има исту жељу да се школује, и да настави да живи и ради у Србији, да то постигне.
Не видим како Сулејман Тихић или Мило Ђукановић, то јест, политике које они заступају, овим могу да профитирају?
Муслимане у Босни и Херцеговини вероватно уопште не дотиче питање школовања у Србији јер они за то нису ни заинтересовани. Њима у ствари одговара управо ова ситуација јер Срби иду на школовање у Србију и тако њима остављају више места у БиХ. Срби Муслиманима још плаћају и трошкове јер Срби у БиХ плаћају порезе и финансирају тамошње школство. Управо би боље решење било да Срби свој новац за школство усмере тамо где заиста желе да се школују.
Милови пак, не могу да имају право на школовање у Србији, ако нису држављани. Коме је из Црне Горе стало да се школује у Србији, нек лепо узме српско држављанство и потпише уговор са Србијом да ће радни век провести у Србији (то јест да ће Србији да плаћа порез) па нек се школује о трошку Србије. У супротном, добродошао је, али само ако он или Црна Гора плате за његово школовање. Србија није више толико богата замља да може да финансијски потпомаже Црну Гору ни на који начин (као што је то радила у целокупној досадашњој заједничкој историји), а с обзиром на однос Црне Горе према Србији, моје је мишљење да она треба да има посебан, скупљи, третман, но то је тема за неку другу причу.
У целој овој ствари, на ветрометини су у ствари људи из Српске. Они су заиста упућени на школовање у Србији и немају много избора јер школски ресурси Српске вероватно не могу да задовоље потребе а школовање у муслиманском делу БиХ није срећно решење. Сигуран сам да може да се направи некакав међудржавни споразум тако да Српска одређена средства из свог буџета, намењена за школство, усмери на то да финансирају школовање својих грађана у Србији. Они та средства сигурно имају и вероватно их усмеравају у школски систем у Босни и Херцеговини. Део тога нека усмере у Србију и ето људима могућности да се у Србији школују о трошку буџета, али своје државе. Додатно, и Србија може да из буџета одвоји посебна средства за помоћ у школовању грађана Српске, али не она средства која су већ предвиђена за школовање грађана Србије.