Ovih dana studenti su ponovo izašli na ulice. Ovaj put da brane svoje interese, jer je u Skupštini podnet amandman na izmene Zakona o visokoškolskom obrazovanju, kojim je predviđeno da se studenti koji nisu na budžetu, već se sami finansiraju, čak i ako ispune uslov, ne mogu svi upisati, već samo 20% njih.
U obrazloženju ovog amandmana vladajuće stranke je da država nema para da finansira sve studente koji ispune uslov.
Nema para? Zašto onda trenutno samo na Beogradskom univeritetu o trošku budžeta studira oko 1500 studenata stranaca?
Ehej!
1500 naše dece je ostalo bez mogućnosti školovanja zato što su došli ljudi sa strane i upisali se, s obzirom da im je to omogućeno. To je, zavisno kako gledamo, nekoliko celih fakulteta! Njihovi roditelji ne plaćaju poreze ovoj državi, a oni imaju veća prava na upis od naše dece?
Svi mi koji smo zaposleni od prvog radnog dana, svakog meseca, kroz poreze, redovno plaćamo školarinu bez obzira da li imamo decu ili ne, da li su na školovanju ili ne. Neki i preko toga moraju da plaćaju školarine jer njihova deca nisu mogla da upadnu na budžetsko finansiranje zato što su došla deca sa strane, iz drugih država, i zauzela mesta? Pa gde to ima?
Jasno je da je nemoguće da svi dobiju školovanje o trošku budžeta, zbog toga i postoje liste pa bolji učenici imaju prednost da tu privilegiju dobiju. Zainteresovanih je mnogo, konkurencija je veoma oštra i svako mesto u budžetu zlata vredi, jer, čak i bez stranaca, nema mesta za sve.
Našoj deci ne treba da neko sa strane dođe, i bez ikakvih ograničenja, zauzme mesto i oni ostanu kratkih rukava. Tako nešto od svih nas pravi budale. Toliki novac smo uložili i ulažemo da imamo dobre fakultete, a onda dođe neko sa strane i potpuno besplatno, bez ikakvih kriterijuma koristi sve to onemogućujući našu decu, za koju je to napravljeno, da se školuju.
I šta dobijamo? Sada naša deca treba da izlaze na ulicu da protestvuju, jer je stranaca toliko da se od njih ne može ni prići budžetu?
Nemam ništa protiv da se stranicima omogući studiranje ovde. Očigledno je da su naši fakulteti na ceni i da ljudi dolaze ovde jer smatraju da će dobiti bolje obrazovanje nego u svojim sredinama. To je dobro i pohvalno za nas, ali prioritet uvek moraju imati naša deca. Mi smo ti koji plaćamo poreze i finansiramo školstvo i mi moramo imati pravo da to što plaćamo iskoristimo, a ostalima – što ostane.
Stranci treba da studiraju ovde, naravno. Ako su im naši fakulteti interesantniji i žele ovde da se obrazuju, treba im to omogućiti. Kao i na svakom tržištu, tako i na tržištu znanja, traženoj robi skače cena. Zašto im ne bismo omogućili da se školuju ovde, ali, s obzirom da kroz poreze nisu učestvovali ni na koji način u finansiranju našeg školstva, neka to plate i da se upisuju po posebnim listama koje ne ugrožavaju prava naše dece da se upišu i studiraju o trošku naše države.
Ako njihove države ne mogu da im obezbede kvalitetno obrazovanje, neka naprave ugovor sa Srbijom, da im Srbija školuje kadrove, ali onda te države treba to da plaćaju. Njihovim studentima će opet biti dobro – školovaće se besplatno, sa budžeta, ali budžeta svoje države. Srbija bi tako mogla da planira da poveća kapacitete kako bi mogla da prihvati sve te strance.
Treba omogućiti strancima i školovanje o trošku našeg budžeta, ali ne slobodno, već samo malom broju, i pod vrlo strogim kriterijumima, kako bi se omogućilo izvanredno talentovanima da se kod nas obrazuju, i da im to bude izuzetna privilegija.
Ovako kako je sada postalo je potpuno besmisleno. Ekonomska situacija je teška, ljudi su nesigurni da li će već sutra imati posao, država im nameće ogromne takse i poreze na sve i svašta, a kako im to vraća – tako što nenamenski troši budžet. Imao bih mnogo više razumevanja da nismo u problemima, da nam je budžet pun i da možemo da priuštimo da to što imamo podelimo i drugima, ali nemamo – budžet nam je tako nategnut da mnogi ekonomski eksperti smatraju da je neodrživ.
Kad nemate dovoljno para, šta radite – odričete se nepotrebnih troškova, onoga bez čega se može. Kako to radi naša država? Uskraćuje mogućnost školovanja našoj deci, dok se veliki broj stranaca i dalje, bez ikavih stvarnih prava, školuje o trošku budžeta. Kakva je to poruka? Da su naša deca nepotreban trošak, a strana su ovoj državi neophodnija i više vrede?
Za to ste glasali, vi koji ste glasali.
Strani studenti, koji studiraju na budžetu su Srbi iz zemalja iz okruženja (većinom iz Republike Srpske, sa malim brojem Crnogorskih državljana) i u većem dijelu planiraju svoju budućnost u Srbiji, tako da iz mog ugla (doduše po ijekavici, možeš zaključiti pristrasnog ugla) Srbija ne školuje strani kadar, nego kadar koji će raditi u Srbiji, a s’ druge strane univerzitet i država pokušavaju da na neki način održi nacionalno jedinstvo. Ovo nije usamljen slučaj, konkretno isti zakon ima i Hrvatska, a vjerovatno i druge zemlje, koje imaju značajnu dijasporu. Tvoje viđenje je legitimno, ali mislim da treba uzeti i druge aspekte u obzir. Nefinansiranje Srba iz okruženja ide najviše na ruku Sulejmanu Tihiću i Milu Đukanoviću. Crna Gora ima 7 promila priraštaj, a stalno pola miliona stanovnika. Zašto? Zato što se sele u Beograd. Odvajanjem zvaničnim, ali i u obrazovanju, Crna Gora zadržava kadrove kod sebe i ubrzava svoj razvoj.
Radi se o tome da sada imamo situaciju da stranci, nedržavljani Srbije, studiraju o trošku Srbije i time onemogućavaju našu decu, koja jesu državljani da se upišu na naše fakultete. To je nedopustivo.
Mislim da sam se u članku vrlo nedvosmisleno izjasnio da nemam ništa protiv da država Srbija odvoji deo resursa za strance. Štaviše po našem zakonu i postoji poseban režim za strance i taj zakon verovatno može da se izmeni utoliko da se strancima iz regiona obezbede dodatni resursi, ali to nikako ne sme da bude nauštrb naše dece.
Nacionalni ključ je loš ključ, jer nacionalna pripadnost ne može da bude jedini kriterijum. Srbija je gražanska višenacionalna država, a davanje posebnih privilegija pripadnicima samo jedne nacije je sa tim u suprotnosti.
Zbog toga je državljanstvo bolji ključ, jer državljanin Srbije i inače po zakonu mora da ima zagarantovana sva predviđena prava pa i pravo na školovanje o trošku budžeta ali prema državi ima i neke obaveze.
Za one koji nisu državljani, Srbija može da nađe neki drugi način da im omogući školovanje, samo što to nikako ne sme biti na štetu državljana Srbije. U principu to znači posebno izdvajanje novca iz budžeta i obezbeđenje drugih potrebnih resursa.
Ko želi da dođe da se školuje a kasnije živi i radi u Srbiji dobrodošao je, ali ne može očekivati da Srbiaj treba da mu obezbedi iste uslove kao i našoj deci, koja su ovde rođena i čiji roditelji su generacijama davali novac da se izgrade naši školski resursi. To je jednostavno dovođenje u neravnopravan položaj naše dece. Ko želi da dođe, on mora da uloži poseban napor i novac da bi se dokazao i stekao pravo da bude ravnopravan sa onima koju generacijski ulažu i napor i novac da bi gradili ovo društvo.
Dobro je što ljudi žele da dođu, ali nedopustivo je da svojim dolaskom onemogućavaju neko dete u Srbiji koje ima istu želju da se školuje, i da nastavi da živi i radi u Srbiji, da to postigne.
Ne vidim kako Sulejman Tihić ili Milo Đukanović, to jest, politike koje oni zastupaju, ovim mogu da profitiraju?
Muslimane u Bosni i Hercegovini verovatno uopšte ne dotiče pitanje školovanja u Srbiji jer oni za to nisu ni zainteresovani. Njima u stvari odgovara upravo ova situacija jer Srbi idu na školovanje u Srbiju i tako njima ostavljaju više mesta u BiH. Srbi Muslimanima još plaćaju i troškove jer Srbi u BiH plaćaju poreze i finansiraju tamošnje školstvo. Upravo bi bolje rešenje bilo da Srbi svoj novac za školstvo usmere tamo gde zaista žele da se školuju.
Milovi pak, ne mogu da imaju pravo na školovanje u Srbiji, ako nisu državljani. Kome je iz Crne Gore stalo da se školuje u Srbiji, nek lepo uzme srpsko državljanstvo i potpiše ugovor sa Srbijom da će radni vek provesti u Srbiji (to jest da će Srbiji da plaća porez) pa nek se školuje o trošku Srbije. U suprotnom, dobrodošao je, ali samo ako on ili Crna Gora plate za njegovo školovanje. Srbija nije više toliko bogata zamlja da može da finansijski potpomaže Crnu Goru ni na koji način (kao što je to radila u celokupnoj dosadašnjoj zajedničkoj istoriji), a s obzirom na odnos Crne Gore prema Srbiji, moje je mišljenje da ona treba da ima poseban, skuplji, tretman, no to je tema za neku drugu priču.
U celoj ovoj stvari, na vetrometini su u stvari ljudi iz Srpske. Oni su zaista upućeni na školovanje u Srbiji i nemaju mnogo izbora jer školski resursi Srpske verovatno ne mogu da zadovolje potrebe a školovanje u muslimanskom delu BiH nije srećno rešenje. Siguran sam da može da se napravi nekakav međudržavni sporazum tako da Srpska određena sredstva iz svog budžeta, namenjena za školstvo, usmeri na to da finansiraju školovanje svojih građana u Srbiji. Oni ta sredstva sigurno imaju i verovatno ih usmeravaju u školski sistem u Bosni i Hercegovini. Deo toga neka usmere u Srbiju i eto ljudima mogućnosti da se u Srbiji školuju o trošku budžeta, ali svoje države. Dodatno, i Srbija može da iz budžeta odvoji posebna sredstva za pomoć u školovanju građana Srpske, ali ne ona sredstva koja su već predviđena za školovanje građana Srbije.