Држава спречава тужбе радника због неисплаћених зарада, пензионог, социјалног и здравственог осигурања

Државни секретар Министарства економије и регионалног развоја, Небојша Ћирић је 16. марта послао допис државном секретару Министарства правде Слободану Хомену, којије овај проследио Врховном суду Србије, а тај суд је документ даље проследила председницима окружних судова са налогом да исти проследе председницима општинских судова и свим судијама који суде у предметима на које се допис односи.

У допису је стајао захтев да се прекину сва суђења и замрзну извршења правоснажних судских одлука који се тичу радних односа. То је прилично широка дефинисија јер се односи не само на тужбе због неисплаћених зарада, неуплаћивања пензионог, социјалног и здравственог осигурања, надокнада породиљама већ ама баш сваки поступак који је у области радних односа.

Државни секретар је овај захтев образложио потребом да се заштите предузећа у приватизацији, јер ако би се сви ти захтеви и већ донесене пресуде извршили то би био значајан економски удар на та предузећа. Успут се државни секретар позива и на светску економску кризу.

У нормалној држави, за овако нешто сви одговорни у целом низу прослеђивања оваквог захтева, не би морали да подносе оставке – били би најурени истог момента, а вероватно би неко заглавио и у затвору.

Међутим у нашој земљи такве ствари пролазе.

Довољно је страшно било то што је држава и до сада посредно већ спроводила овакву политику. Наиме, најспорији и најмучнији су управо процеси у којима радници туже своје фирме због неисплаћених зарада и неуплаћеног радног стажа и других обавеза. Ту ствари увек иду веома споро, растегнуто по сваку цену, увек је радник тај који пред судоим изгледа као окривљени иако је он у ствари тужилац, и увек се налазе свакојаки изговори да му се оспори право.

Ако се и догоди да радник најзад успе да добије пресуду у своју корист, она је то само на паппиру. Пре свега, надокнаде које пропише суд су увредљиво ниске и немају никакве стварне везе са износима које су предузећа заиста ускратила. Затим, након пресуде следи мукотрпна борба да се од суда добије да је она извршна, а тада тек постаје проблем како наплатити пресуђено. Фирме по правилу тврда да немају пара, а радницима је немогуће да потраживања наплате принудним путем из власништва фирме. У целој тој причи се сви окористе, укључујући и адвокате тужитеља који такође раде у талу са фирмама и судијама и који преко свега радницима наплате све своје услуге обично у вредности две трећине утужене надокнаде.

Знате ли некога ко је био принуђен да тужи своју фирму? Питајте га како је прошао. Сигуран сам да ћете чути сличну причу.

А замислите сада, када држава даје директне и јавне инструкције судовима да раднике још више понижавају. А судство је као независно.

Истовремено, разни „привредници“ који су будзашто покуповали предузећа, чак и она која су одлично пословала, све су то уништили, распродали имовину и оставили огроман број људи без посла и сви листом прошли некажњено, чак и онда када би радници или ко већ успео да против њих покрене поступак. Када пукне приватизована фирма, онда се обично само јави Агенција за приватизацију, поништи приватизацију и ослободи „приватника“ беде, без икакве обавезе да се од њега наплати штета, а о томе што је фирма упропашћена и о радницима нико и не брине.

За то сте гласали, ви који сте гласали.