Teme: Lično

Istraživačka stanica Petnica – kako je to nekad bilo

Skraćena veza: https://pedja.supurovic.net/veza/2430

Bio sam u drugom srednje kada me je prvi put profesorka pitala da li sam zainteresovan da odem za vreme raspusta u Istraživačku stanicu u Petnici kod Valjeva. Između raznih kurseva imali su i kurseve o računarima, a ja sam u to vreme gutao sve što je moglo imati nekakve veze sa računarima. Naravno da sam bio raspoložen.

Ipak to što sam ja hteo nije značilo i da ću stvarno otići, prvo je trebalo da se sa tim slože moji roditelji, što nije bio problem, ali je postojala kvaka da je broj prijava bio ograničen i da su sve prijave razmatrane i primali su samo one koji su im odgovarali.

Tako, popunih ja nemali obrazac predadoh da ga pošalju i skoro sam na to i zaboravio kada, baš opred raspust profesorka donese lepe vesti: nas trojica iz škole bili smo primljeni. I tako bi  – ukupno tri puta sam bio u Petnici i to su doživljaji koji se ne zaboravljaju.

U ono vreme, kod nas su računari bili retkost a i to što ih je bilo to su uglavnom bili spektrumi i komodori. Ja sam spadao u klan spektrumaša. Bejzikom sam odlično vladao, a već sam dosta toga radio i u asembleru. Odlazak u Petnicu je pao kao kec na deset jer je jedan od kurseva bio Hisoft Pascal, za to vreme veoma napredno programsko okruženje za spektrum koje mi je bilo veoma interesantno ali nisam imao odakle da ga naučim.

Istraživačka stanica Petnica je predstavljala je izazov od samog početka jer smo išli u nepoznat grad i morali smo sami da se snađemo za prevoz – prvo vozom do Valjeva a onda lokalnim autobusom do Petnice i malo i pešaka do same Istraživačke stanice.

Tamo su nas dočekali vrlo veselo čime su u potpunosti razbili naš strah od nepoznatog, te smo se odmah osetili kao da smo kod kuće. Mislim da nas je dočekao Srđan Janev, čovek koji je spadalo po definciji i kao takav i ušao u legendu. Vigora Majića smo shvatili kao ozbiljnog nekog lika ali je i on bio kul, baš kako treba. Nažalost imena drugih ljudi se ne sećam, kako predavača i osoblja Istraživačke stanice tako i drugih ljudi koji su kao i mi došli na kurseve. Ono što je ostalo zapamćeno je, da smo se brzo upoznali i združili.

U isto vreme kada i naš računarski kurs, u Petnici su bili i čini mi se da li astronomi ili geografi ne znam. Mnogi od nas bi, da se imalo vremena, hteli da se pridruže i njima. Mada ceo tadašnji program Istraživačke stanice je bio zanimljiv. Da smo mogli, svi bi mi išli na sve te kurseve, ali nažalost, morali smo da odaberemo samo jedan u sezoni.

Petnica je u nekim stvarima predstavljala prekretnicu za mene. To je bilo neko vreme kada sam se još uvek kolebao da li me više interesuje elektronika ili računari i defintivno je Istraživačka stanica Petnica bila jedan veliki teg na tasu informatike (mada je konačna odluka sazrela tek nakon upisa na fakultet).

Računski centar

Teško je opisati kakav utisak na jednog klinca zaljubljenika u računare ostavlja kada, na primer, vidi u učionici, na jednom mestu, nekih deset do petnaest spektruma i to još kada su svi umreženi i čak dele jedan mikrodrajv. To je bilo vreme kada smo od literature imali samo časopise (Računari, Svet kompjutera i Mikro) a mnogo štošta od tada savremene tehnike smo samo mogli videti na slikama.

U Petnici smo, pored spektruma videli i pravi IBM računar u punoj opremi, koji je čak imao i hard disk (spoljni ako se ne varam). Računar se nalazio u jednoj posebnoj prostoriji, koju su zvali računski centar, a u koju smo pristup imali samo kao nagradu – kad treba nešto da se uradi, objave da je nagrada da se tamo uđe a mi se svi polomimo ko će nagradu da osvoji.

Računski centar su činila dva računara, pomenuti IBM i jedan Amstrad, računar koji je bio dečački san mnogih tadašnjih računardžija. I on je bio u kompletu, sa sve diskom i štampačem. Dok nam nisu dozvoljavali da za tastaturu IBM-a uopšte sednemo, Amstrad je već bio dostupan, ali opet, po zasluzi. Ja sam imao posebnu privilegiju da za njim provedem mnogo vremena, jer me je Srđan Janev nagovorio da uzmem da prekucam neko uputstvo, ne znam više o čemu se radilo, osim da je bilo važno, ali je postojala samo jedna kopija pa je valjalo prekucati ga. Pristao sam, samo da bih mogao da sedim i „radim“ na Amstradu, a i jer mi je Janev obežao jednu kopiju tog uputstva. Sve vreme dok sam tamo bio, vredno sam koristio slobodno vreme da prekucavam tekst i to sam uspeo da završim. Kopiju uputstva nisam dobio – nije bilo dovoljno papira.

Sabiranje baba i žaba

Korisno vreme sam, po planu, provodio na kursu paskala koji mi je bio najinteresantniji, a bilo je još nekih predavanja koja sam pratio, ali se više i ne sećam šta je to bilo. Sećam se da je tada bilo vrlo popularno paralelno programiranje i da je to bila centralna tema sva tri puta kada sam tamo odlazio, a kako vidim na sajtu Istraživačke stanice, još uvek je. U jednoj sezoni smo radili emulator da li onog komodorovog procesora na spektrumu ili obrnuto, ne mogu da se setim, a jednom sam se prevario da odem i na predavanje Srđana Janeva iz numeričke analize. Na toj grešci sam se naučio i više nikada nisam otišao ni na jedno predavanje iz numeričke analize.

Kurs paskala je bio neobičan. S jedne strane, mi polaznici smo bili toliko gladni znanja da nam je bilo krivo kada bi se časovi završili, a s druge strane, predavač je bio očajan. Pamtim ga kao nekog debeljucu koji je bio prilično punsebe i osoran prema nama i nije baš bio vičan da nam zaista znanje prenese već su se predavanja uglavnom svela na suvo prepričavanje sintakse jezika. Ja sam to doživeo kao frustraciju, jer,iako mi je sintaksa bila jasna, nikako nisam mogao da uklavirim kako se u paskalu zasita programira. Moje programerske navike i način razmišljanja su bili previše zasnovani na bejziku i asembleru – proceduralno programiranje mi nikako nije ulazilo u glavu, a predavač nije umeo da mi to približi.

Iz svega toga je ispala i jedna smešna scena. Na samo završetku kursa paskala, na poslednjem času, u završnoj reči, naš vrli predavač je konstatovao kako „sada sve znamo i možemo da napišemo bilo koji program“. Ja kakav sam, već tada lak na jeziku, a nezadovoljan lošim predavanjima i iritiran ovakvom konstatacijom, lanem kako to znači da sada možemo da sabiramo i babe i žabe.

Na to je predavaču izgleda drastično skočio pritisak jer se zacrveneo toliko da sam mislio da će da pukne. Po svemu sudeći, moj ga je komentar pogodio u živac, pa je počeo da histeriše i da traži da se javi taj što je to rekao, to jest ja. Ja se naravno javim, jeste rekao sam pa šta.

Pozva me na tablu sa rečima „sad ćeš da nam pokažeš kako se sabiraju babe i žabe“. Ceo „razred“ se smeje, smejem se i ja, ali u sebi se grizem za jezik i dok prilazim tabli razmišljam u šta se uvalih. Em ne kapiram ovaj paskal, em sad treba da sabiram babe i žabe.

Predavač mi uvali kredu, saopšti da imam taman toliko vremena da napišem program za sabiranje baba i žaba, dok on završi svoje izlaganje ostalima, okrete se i nastavi svojim poslom.

Meni nekim čudom proradi kliker i dosetih se ja kako da napišem program. I tako stisnuh kredu i zube i dadoh se na posao. Program je brzo bio gotov, a kako sam spustio kredu i okrenuo se „razredu“ pa kad su oni videli program na tabli tako je tek počelo smejanje.

Na kraju naš vrli predavač morade da prekine izlaganje i da se okrene da vidi šta sam to ja uradio kada ga je sačekao program nalik ovome (ne zamerite na greškama ako ih ima, ipak je to bilo pre nekih dvadeset i neku godinu, ne znam više sintaksu Hisoft Pascal-a):

PROGRAM BABEIZABE (input, output);
VAR
  Babe : INTEGER;
  Zabe : INTEGER;
BEGIN
  WRITELN ('SABIRANJE BABA I ZABA');
  WRITELN ();
  WRITELN ('Koliko baba?');
  READLN (Baba);
  WRITELN ("Koliko zaba?");
  READLN (Zaba);
  WRITELN ();
  WRITELN ('Resenje: ', Baba, ' baba + ', Zaba, ' zaba = ', Zaba, ' zaba + ', Baba, ' baba');
END.

Tada je nastao opšti smeh, a naš predavač je dobio neku ljubičastu boju. Ne znam samo zašto se opet ljutio kada se ispostavilo da nas je zaista tako dobro naučio paskalu, da sam eto uspeo da saberem i babe i žabe.

Za one koji ne znaju paskal evo kako izgleda program kada se pokrene:

SABIRANJE BABA I ZABA
Koliko baba?
5
Koliko zaba?
7
Resenje: 5 baba + 7 zaba = 7 zaba + 5 baba

Ne znam kako je sa predavačem, ali meni je ova dogodovština ostala u lepom sećanju, pošto je to ustvari bio prvi paskal program koji sam napisao u jednom dahu i bez greške 🙂

Kasnije, kada sam se vratio kući, paskalom sam se mnogo više bavio, prvo na spektrumu, kasnije i na PC računarima, i kao što mnogi koji me znaju – znaju, to je postao programski jezik mog života, mnogo sam hleba zaradio njime.

Genijalci

Pored nas običnih, u Petnicu su dolazili i genijalci. To su ljudi koji su iza sebe već imali neke značajne uspehe, iako su bili srednjoškolci kao i mi ostali. Posebno se sećam jednog momka koji je sav bio neobičan, nije mnogo pričao, neobično je i izgledao, a u Petnicu je doneo jedan svoj projekat, grafički raskošnu pucačku igricu koju ne napisao potpuno u spektrumovom mašinskom kodu. Dakle ne u asembleru nego direktno u kodu.

Lik je hladno sastavljao bajtove ručno i tako pravio program, ili je bar nama ostavio takav utisak. Čak i za mene, koji nisam bio novajlija u asembleru, to je bilo nepojmljivo – da neko ima takav kapacitet da može u glavi da pretvara asemblerske komande u kodove i tako piše program. Nije da ja nisam radio slično, ali sam ja samo za neke komande znao kodove napamet – uvek sam koristio tabele kodova, a i to uglavnom za debag, a ne za programiranje.

Ovaj dečko nije bio jedini, ali na mene je ostavio izuzetan utisak.

Radio amateri

Jednom prilikom pogodilo se da smo u Petnicu trebalo da idemo nas tri radio-amatera. Iako nismo svi ista generacija, svakodnevno smo se družili u radio-klubu. Ne znam kako, palo nam je na pamet da ponesemo sa sobom jednu radio-stanicu. Pitamo predsednika kluba i on nam dozvoli da ponesemo jednu staru veliku UKT stanicu.

Kako nismo imali antenu, na brzinu smo iskonstruisali jednu novotariju, nekakav kvadar koji se sastojao od četiri bikvada (ko se bavi bežičnim mrežama zna šta je bikvad) i trebalo je da ima kružno zračenje. Antena je više izgledala kao stalak za sušenje veša nego antena: kostur je bio napravljen od drvenih letvica a kvadovi su napravljeni tako što je preko letvica razapeta bakarna žica. Pošto smo sve to morali da ponesemo vozom, antenu smo napravili tako da smo mogli da je rasklopimo.

To putešestvije je teško zaboraviti. U vozu je bila tolikagužva da je izgledalo da ne mogu ni torbe da se ubace, a kamoli da stanemo još i mi, pa tek radio-stanica i štrkljava antena. Nekako smo se, uz gunđanje ostalih putnika, ukrcali i izdržali putovanje stojeći u hodniku na jednoj nozi. Antena se, naravno u celoj toj gužvi prilično razbucala.

U Valjevu je, opet, trebalo sve stvari preneti peške sa voza do autobuske stanice, pa autobusom do Petnice i onda kasanje uzbrdo sa torbama, radio-stanicom teškom ko tuč i mešavinom letvica i žice od antene.

Kada smo se onako kroz mrak pojavili na prijavnici sačekao nas je ko drugi nego Srđan Janev. Videvši krš kojismo nosili pitao je šta je to i kada je čuo da je radio-stanica oči su mu samo zacaklile. Meni je to bilo dovoljno da opravda sav dotadašnji trud i kuluk na tegljenju.

Naravno, nismo mogli da ga se otresemo celo veče. Prvo smo morali da popravimo antenu, razvučemo antenski kabal i uključimo radio-stanicu, pa tek da  raspakujemo stvari. A dobili smo sobu po izboru, na mestu pogodnom za radio-stanicu i razvlačenje kabla do antene. Čuvši lokalne valjevske radio-amatere Srđan je šenio ko kuče u liftu, a mi smo blistali što smo eto postali tako važni.

No, elan nas nije baš dugo držao. Antena nam je bila tako jadna da je uvek jedan morao da bleji napolju i drži je uspravljenu da bi se moglo raditi, a nedugo zatim se i potpuno raspala. Uostalom, bilo je u Istraživačkoj stanici mnogo zanimljivijih stvari – radio-stanica nam je bila svakodnevna pojava kod kuće.

Okolina

Petnica je za nas bila potpuno neobično mesto. U samom dvorištu Istraživačke stanice se nalazi crkva i to u upotrebi. Jednom prilikom smo krenuli da vidimo kako izgleda iznutra, jer niko od nas ranije nije bio u crkvi, ali videvši sa vrata sve one freske, upaljene sveće, popa i nekoliko ljudi koji su tu došli nekim svojim poslom, nismo smeli da uđemo – nismo znali kako treba tamo da se ponašamo pa smo odustali.

Nedaleko odatle, nalazio se i bazen, ali van kruga Istraživačke stanice. Bilo nam je zabranjeno da tamo odlazimo osim kada se to organizuje, što je bilo jednom ili dvaput. Ipak, bilo ih je nekoliko koji su pod okriljem mraka, odlazili preko ograde da se malo brčkaju.

Petničku pećinu, koja se nalazi u neposrednoj blizini, svakako ne mogu, a da ne pomenem. Kada nas je Srđan Janev jednom prilikom pitao da li bismo hteli da idemo u nju, oduševljenje je bilo veliko. Iako u okolini Užica imamo nekoliko pećina, do tada nikada nisam imao priliku da u neku od njih uđem, tako da sam jedva dočekao. Oduševio sam se samim ulazom, velikom dvoranom, podzemnim jezerom, mračnim kanalima i provalijama koje nam je pokazao. Tada sam prvi put video i apsolutni mrak – kada smo u sred pećine svi ugasili baterijske lampe. Poseta pećini u Petnici je bio za mene neverovatan doživljaj i dan danas me raduje svaka prilika da zađem u neku pećinu, naročito ako nije uređena za turiste.

Istraživačka stanica Petnica danas

Moram priznati, nakon trećeg odlaska (a svaki je bio premija) i kada sam završio sa školom, izgubio sam svaki kontakt sa ljudima iz Istraživačke stanice. Znam da je tamo nešto građeno da se prošire kapaciteti, da je sama pećina uređena, i najpre da je program istraživačke stanice značajno proširen. Vigor je još uvek šef, za Janeva ne znam da li je još uvek tamo, a nadam se da jeste.

Sada čitam, imaju problema jer im je država uskratila finansijsku potporu. Eto, država nema 250.000 evra koliko je do sada godišnje dobijala istraživačka stanica, a ima milione za razne gluposti.

Treba im pružiti im podršku. Istraživačka stanica je mesto koje ne sme da prestane da radi. Kamo lepe sreće da je za ovih nekoliko decenija koliko postoji zapaćeno još sličnih ustanova u Srbiji, da se deci pruži prilika da vide i nauče ono što im na drugačiji način nije dostupno. Jeste danas drugačije vreme, do informcija i znanja se lako dolazi, ali principi na kome se rade kursevi u Petnici su nešto nezamenljivo.

Razmišljam, baš bi bilo dobro posetiti ih nekom prilikom, da se vidi koliko se to mesto promenilo i čime se sad sve bave.

U međuvremenu, ako ste na fejsbuku, učlanite se u grupu za podršku Istraživačkoj stanici Petnica. U vrlo kratkom roku, ona je okupila preko 2000 članova.

4 comments to Istraživačka stanica Petnica – kako je to nekad bilo

  • Boris

    Potpisujem sve što si napisao, osim što sam ja išao nešto kasnje (1989-1991) pa je kabinet već uveliko bio opremljen PC računarima. Pošto sam ja bio iz još manjeg mesta (Bajina Bašta) za mene je sve to izgledalo kao NASA centar.

    Više sam naučio za prvih 10 dana u Petnici nego za svih 4 godine u srednjoj školi. A kako i ne bi kad smo više znali od sopstvenih profesora (biseri: miš je olovka kojom se piše po ekranu, laserski štampač je težak preko tonu, bušene kartice su najpouzdaniji medij za čuvanje podataka, …)

  • Jeste, baš lep opis. I ja sam uhvatio sezonu Srđana Janeva, išao sam tamo od 1994. do dvehiljadeneke, što kao polaznik, što kao saradnik na računarstvu. Bio sam polaznik i Ivana Glišina i njegove sjajne ekipe saradnika, a docnije i kod Dragana Toromana. Računski centar se menjao, ljudi su odlazili i dolazili, klopa u menzi je takođe pokazivala znake spore ali neumitne evolucije, no uvek je ostajao duh Petnice, ono što vam jasno stavlja do znanja da ste na jednom neobičnom mestu i da jedino možete da se ponašate neobično da biste bili obični… A program koji lepo pokazuje kako se babe i žabe (ne) sabiraju, pravi je primer toga. 🙂

  • mladen

    Pozdrav. Ja sam bio taj koji je hteo da napravimo kros asembler izmedju 6502 i Z80. Ha ha, nismo ga nikad zavrsili al smo zajedno „usli u materiju“. S druge strane, kad pogledas taj asembler i asemblere danasnjih RISC mikrokontrolera, shvatis da se osim podizanja clocka nista drugo nije promenilo. Divno je bilo to vreme u Petnici. Pored tog tipa koji je programirao Z80 direktno brojevima, bio je i neki tip koga smo zvali „motorola“ koji je bio zivi, hodajuci katalog motorolinih chipova. Znao je i najnepotrebnije podatke sa 18 strane datasheet-a. Neko drugi je znajuci to, na oglasnoj tabli nacrtao Z80 kako vrsi …. pa sad… posebnu radnju….. nad motorolinim procesorom. Kasnije sam cuo da je covek zvani „motorola“ otisao u Singapur i da tamo radi za svoju omiljenu kompaniju.

  • E da jeste, Motorolu sam skroz zaboravio da pomenem 🙂 Odlično si ga se setio.

Leave a Reply to mladen

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Popunite izraz tako da bude tačan: *