Србија је увек била земља чуда па се тако у 2020. години за изборе појавио се нови феномен. Низ опозиционих странака је одлучио да не излази на изборе и упутили су отворен позив грађанима на бојкот, то јест негласање.
То је интересантна појава јер ситуација на политичкој сцени је постала таква да су сада опозиционе, а некада врло јаке владајуће странке доспеле у немилост грађана и многима је постало питање да ли уопште могу да прођу цензус а камоли да остваре неки значајан резултат на изборима. Из тог угла реално је да не изађу на изборе и тако избегну бруку.
Ове странке као основни разлог неизласка на изборе наводе лоше изборне услове. Некако забораве да помену да су баш оне, када су дошле на власт после оних петооктобарских промена, брзо изменили тадашњи изборни закон и увели да се резултати избора мере у односу на број изашлих уместо на укупан број гласача како је то било пре њих. Тиме су хтели да себи осигурају дугорочну власт, јер је много лакше ономе ко је на власти да исту задржи на изборима ако му је циљ 50+1 у односу на број изашлих уместо 50+1 у доносу на укупан број гласача.
Укратко – са измењеним законом је много лакше задржати власт, па и наместити изборе ако треба.
Једино што им се рачуница у једном моменту изокренула па су пали са власти и сад имају исти проблем који су у ствари хтели да направе својој тадашњој опозицији. Има она народна „Ко другом јаму копа..“ која то лепо објашњава.
Изборни услови сада су исти као што су били и раније: закон је исти, медији су углавном под контролом власти, пљувачина политичких противника је на високом нивоу, лажне вести су нормалност, власт користи сваку прилику за промоцију па се баш пред изборе завршавају разноразни државни пројекти у функцији изборне кампање, обећава се запослење и друге погодности, политичари који су на владајућим функцијама користе те фунције за кампању и слично. Једина разлика су актери: ко је сада на власти а ко у опозицији.
Некадашње владајуће странке не стоје сада тако лоше зато што су изборни услови лошији него зато што су били на власти, показали колико су непособни да ураде нешто корисно већ су сву енергију и положаје користили за пљачку грађана и државе. То се нарочито односи на оне странке које су на власт дошле на таласу петооктобарског преврата. Извели су највећу политичку превару у историји Србије и наравно да је то једног дана морало да им дође на наплату. Грађани не само да им више не верују него их презиру. Нема тих изборних услова који то могу да поправе.
Е сад, овај феномен је направио проблем негласачима, нормалним, озбиљним и самомислећим људима који не гласају из разумних разлога (Прочитајте мој чланак Ко гласа у Србији? из 2009. године). Они сада бивају, ни криви ни дужни, сабрани у армију новонегласача који то постају јер су добили такав налог од странке, а не зато што су својом главом закључили шта им је чинити.
Но, добра страна овог феномена је да ће неизлазак на изборе неке од странака вероватно избрисати из будуће политичке историје у Србији, што може само да буде добро.
А нама остаје да чекамо промену изборног закона који не само да ће вратити изборне услове тако да је потребно 50+1 гласова у односу на укупан број гласача, него ће и да уведе обавезност гласања и збрани учешће на изборим иком осим регистрованим политичким партијама и то без могућности предизборних коалиција (коалиције да праве после избора). То ћемо постићи када у Србији на власти буде бар нешто приближно демократији.
Док се то не деси треба да мислимо својом главом, да не гласамо за преваранте, лопове, сецикесе и криминалце којој год странци да припадају, да не гласамо за мање зло, да не дајемо легитимитет људима који га не заслужују. Закон нам омогућава да не гласамо – применимо га.