Teme: Za to ste glasali

Ko glasa u Srbiji?

Skraćena veza: https://pedja.supurovic.net/veza/2901

srbija-zastavaSrbija je postala jedna velika glasačka mašina, mnogo opasnija od one od pre petog oktobra dvehiljadite koja je postala pojam diktature i zlouporebe demokratije.

Ova je opasnija zato što su mnogi glasači ubeđeni da učestvuju u demokratskom procesu, a u stvari su samo marionete u jednoj velikoj političkoj igri.

Demokratija u Srbiji se svodi samo na podelu vlasti. Nije više pitanje ko će imati vlast nego koliko će ko parče dobiti. Izbori ne menjaju način vođenja državne politike niti same političke ciljeve. Menja se samo odnos snaga armije željnih vlasti i svega što uz vlast ide.

Danas je u Srbiji samo jedan politički cilj – pare. Od petog oktobra pa do danas videli smo da su se po nekoliko puta izmenjali skoro svi akteri srpske političke scene. Svaki put pred izbore mogli smo čuti parole, zakletve, obećanja i vizije, ali uvek bi se posle izbora strasti stišale – i, kao da ništa nije bilo – zaboravljaju se parole, zaboravljaju se zakletve, zabopavljaju se obećanja, ali i vizije.

Čak i u nekim prilikam kada je naizgled dolazilo do ozbiljne promene odnosa snaga, u stvari, nišpta se nije menjalo. Menjala su se imena i prezimena, lica, akteri događaja, ali su događaji ostajali uvek isti.

Gledajući takvu političku sliku današnje Srbije, čovek mora da se zapita – pa ko su ti ljudi koji uopšte izlaze na izbore? Koja im je motivacija, kakve namere i očekivanja?

Glasačko telo u Srbiji možemo svrstati u nekoliko karakterističnih grupa, s tim da nije neobično da jedna te ista osoba spada i u više tih grupa.

Poslušnici

To su ljudi podaničkog karaktera. Njima je neophodno da imaju gazdu, izaberu jednog i služe ga do groba ili dok gazda politički ne propadne i izgubi autoritet. Tad  ga zameni neki drugi gazda. Takvi uvek glasaju za gazdu i onako kako im gazda kaže.

Plaćenici

Najčešća motivacija ljudi da se bave politikom, bilo aktivno, bilo kao glasači, je lična dobit. Plaćenički karakter glasa zato što je zaista plaćen da to uradi, dobijanjem nekih privilegija ili materijalne pa i ekonomske dobiti, ili očekuje da će glasanjem nešto dobiti, bilo to očekivanje realno, ili ne.

U ovakve glasače spadaju ljudi koji se opredeljuju da glasaju i za koga će da glasaju zbog asfaltiranog puta, nove ambulante, obdaništa, obećanih 1000 evra u akcijama, stanovima u bescenje, povećanja penzija, nade da će dobiti posao preko stranke i sličnih političkih podmetačina.

Ovakvi glasači bi mogli lako da se svrstaju u političku prostituciju.

Naivci

Mnogi učesnici izbora su upravo oni koji naivno veruju da time zaista nešto mogu da promene i da su pronašli pravog čoveka ili pravu stranku koja će zemlju odvesti u bolju budućnost.

Oni su topovsko meso političara, jer gutaju svaku izgovorenu reč i svako izgovoreno političko uverenje, verujući da je to sve istina i da će glasanjem za tog čiji politički program zvuči najbolje stvarno doći do ostvarenja svega što su političari napričali.

Zaluđenici

Posebna kategoriju su glasači iz ubeđenja. Oni i ne prate toliko politička dešavanja. Jednom su se iz nekog razloga priklonili određenoj političkoj opciji i podržavaju je maltene fanatično, bez ikakvog kritičkog pristupa i bez očekivanja nekih konkretnih rezultata (da ne računamo beskrajni optimizam da će baš njihova stranka na izborima jednog dana ubedljivo pobediti, ma kolika da je ta stranka danas). Obično se fanatizam oakvih glasača zasniva na kultu ličnosti više nego na političkom opredeljenju.

To je sve, ostali u Srbiji ne glasaju.

Neglasači

U njima ima od svih ovih navedenih: poslušnika koji su ostali bez gazde, a nijedan drugi ih nije hteo, plaćenika koji su izvisili za ono što su mislili da će dobiti, naivci razočarani u sopstvenu naivnost kada su uvideli realnosti srpske politike, zaluđenici koje su njihove vođe izdale i napustile.

Ali, ipak, naveći deo ostalih, onih koji ne učestvuju u glasanjima, su ljudi razumni, koji misle svojom glavom, drže do sebe i ne žele da se petljaju u prljavštinu srpske demokratije.

Pridružite im se, počnite da mislite svojom glavom, nemojte učestvovati na izborima na kojima je svaki izbor pogrešan. Nemojte svoj glas davati manje lošem, manjem lažovu, manjem lopovu, manje korumpiranom, manje potplaćenom. Čuvajte svoj glas da ga date dobrom – ako se jednog dana uopšte i pojavi.

34 comments to Ko glasa u Srbiji?

  • Možda spadam u naivce, a možda i u razumne, mada nema te kategorije navedene za one koji glasaju, ali sam od onih koji veruju da treba izlaziti na izbore jer se neizlaskom ne postiže baš ništa.

    Ima ona poslovica, kad pametni zaćute, budale progovore. Kad pametni ne glasaju, budale izaberu.

  • Ivan

    Problem, po mom misljenju, nisu glasaci, niti ljudi koji ne glasaju. Problem je partizacija naseg drustva. Gde politicke partije odlucuju o svemu. Zaboga, pa nas novi ustav su donele tri politicke partije: DS, DSS i Radikali. Tri zakleta neprijatelja se sastanu i bez ikakvih problema se dogovore o tome kako ce izgledati buduci pravni sistem zemlje. Ustav cak nije prosao ni javnu raspravu (barem ni priblizno onakvu kavku najvisi pravni akt zasluzuje)! Jednostavno, posto su ga napravili, onako kako njima odgovara – dali narodu da ga izglasa.

    I mislim da shvatam tvoju averziju prema glasanju. Jer, nekako mi se cini, da svaki put posto izadjem na glasanje se osecam pomalo prevarenim.

    Mislim da ono sto nama treba, jeste sustinska reforma drzave, sa jasnom podelom vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvrsnu. Sa jasnim zakonskim resenjima, koji za cilj imaju zastitu pojedinca, konkurencije i privatne inicijative. A ne zastitu monopola i partijskih interesa.

    Ali, na kraju, moram da priznam da ipak izlazim na glasanje. Mada, ne glasam ni sa kakvim uverenjem, vec pre svega glasam za manje zlo. Jer, mi se cini, da ako svi prestanemo da glasamo, prepustamo njima da rade sta hoce.

  • Pakito

    Vidi, ja sam stekao pravo na glasanje pre godinu dana, medjutim jos uvek nisam glasao. Zasto? Zato sto blage veze ni o cemu nemam sto se politike tice. Mada, iskren da budem, ne mislim da je to dobro. Trebalo bi da krenem da se informisem i da pratim dodadjanja i na tom polju jer po meni, gradjani su duzni da glasaju. Svako bi trebalo da izadje na izbore. Sta bi se desilo kada bi svi bili neglasaci?

  • Avram

    Upravo tako – treba se interesovati za politiku i treba učestvovati u njoj (kao glasač). Da ne ponavljam šta su prethodnici rekli, dodao bih samo da, kad bih se ja pitao (a na svu sreću ne pitam se :D), glasanje bi bilo zakonski obavezno za sve od 18-50 godina (i neglasanje bi bilo jako kažnjivo), dok bi za starije od 50 god. bilo zabranjeno. Neka se uvredi ko hoće, neka me nazovu diskriminatorom, ali ja mislim da mladi treba da odlučuju o budućnosti ove zemlje, pa makar i velika većina mladih bila drugačijeg političkog opredeljenja nego što je moje.

  • Avrame, učešće na izborima je stvar slobodne volje. Demokratija se, bar ideološki, na tome zasniva. Naterati nekoga da glasa nije demokratski. Demoratski je da se prilikom glasanja prebroej oni koji glasaju za jedan, drugi, treći ili koji već predlog i oni koji su uzdržani. Demokratija podrazumeva i mogućnost uzdržavanja. Bez toga ona nije demokratija.

    Što se tiče zabrane glasanja starijima od 50 godina, to je čist fašizam. Ja sam uveren, da oni koji imaju manje od 21 godine itekako mogu da nanesu više štete društvu nego stariji od 50 godina.

    Štaviše, maldi ne znaju, i nemoju iskustva d amogu da realno sagledavaju stvari. Dokaz tome je bio na primer upravo „demokratski“ podmladak oličen u onomadašnjem pokretu zvanom otpor, koji jeu javnosti delovao na vrlo sličan način kao nekada hitlerjugend – šikaniranjem i maltertiranjem ne svojih neistomišnjenika, nego dece svojih neistomišljenika.

    Da li to znači da ja treba da se zalažem da se njima zabrani da glasaju?

    Ne. Svaki pojedinac koji čini društvo, treba da ima mogućnost da učestvuje u svim odlukama koje to društvo donosi. Tako je po našem zakonu i tako i treba da bude. Izuzeti su samo oni koji su svojim delom pokazali da su nedostojni tog prava, ili iz medicinskih razloga nisu u stanju da racionalno rasuđuju.

    Pakito, ne moraš biti dužan da glasaš ako ti je izbor između manjeg ili većeg lopova. Ako glasaš ti postaješ odgovoran zato što si glasao za lopova, bez obzira što je on bio manje loš izbor. Učešćem u glasanju ti lopovima daješ legitimitet.

    Nasuprot tome, sve veća uzdržanost od izbora postaje jasan pokazatelj kuda se kreće ovo društvo. Kada bi se nekim čudom dogvorilo da se svi uzdrže, onda bi to bila propast postojećeg sistema u kome caruju lopovi, a to nikako ne može da bude loše.

    Upravo tako razmišljaš jer nisi, kao što kažeš informisan. Međutim kada se budeš informisao i kada budeš bideo da na političkoj sceni postoji smao izbor između većeg i manjeg zla, onda to možeš da svedeš samo na prost izbor: da li ćeš da glasaš za zlo ili nećeš da glasaš. Trećeg nema. Ti snosiš odgovornost za izbor koji napraviš.

  • Slažem se da je korupcija toliko uzela maha da je to glavni problem danas.

    Ono, što ja hoću da kažem je da ne vidim da je neglasanje rešenje. Uzmimo na primer da izlaznost bude 30%. Sklope se neke koalicije, formira vlast. I šta onda. Oni su legalno izabrana vlast bilo da izađe 30% ili 70%. Imaju i legititmitet, svako je imao pravo da glasa a od onih koji su glasali, dobili su najviše. U nekim zemljama nije upis u birački spisak po službnoj dužnosti, već ko hoće da glasa treba da se prijavi (npr sve država SAD osim Severene dakote).

    Evo link koji pokazuje izlaznost u USA i broj registrovanih birača u odnsu na broj ljudi koji imaju pravo glasa. www. infoplease.com/ ipa/ A0781453. html (neće da prodje kontrolu normalan link)

    Često je na izborima manje od 50%, nekad čak i u godina kad se biraju predsednici. Pa šta, koga briga. Sistem funkcioniše makar samo Milojica, Radojica i još trojica izašli da glasaju.

    Ne vidim kako će se neglasanjem smanjiti korupcija i lopovluk, niti mislim da će mala izlaznost nešto posebno zabrinuti bosove, osim ako nisu njihovi oni koji apstiniraju iznad proseka.

    Treba smisliti nešto pametnije.

  • zmau

    I šta zamišljaš da će da se desi kad izlaznost bude recimo 20% ? Pisaće novine o tome. Kolumnisti će izvoditi zaključke. I ?

  • @zmau

    Da, baš tako. I?

    I ako glasači snose odgovornost za izbore, kolika je odgovornost neglasača jer nisu glasali pa je raspodela glasova takva kakva je?

  • Kada se bude broj neglasača drastično povećao, sama ta činjenica će značiti promenu, zato što oni koji „dobiju“ takve izbore neće imati legitimitet, čak i da su izabrani po zakonu.

    Nije svejedno da li vlast predstavlja interese cele populacije ili samo nekih deset-dvadeset posto. Tada samo postaje očiglednije da glasaju samo poslušnici, plaćenici, naivci i zaluženici. Tada vlast ne može da svoje postupke opravdava time da ona predstavlja volju građana.

    Marko, slažem se da sistem treba promeniti (ipak mi ovde pričamo o sadašnjem naopakom sistemu). Sistem treba da bude takav da obezbedi da se zaista vidi volja građana – a to nije da ljudi budu zakonom naterani da glasaju.

    Eto imamo, recimo, slučaj odvajanja Crne Gore iz zajednice sa Srbijom. Tu je manjina, upravo zahvaljujući neodgovarajućem glasačkom principu, uspela da izmanipuliše odluku od živote važnosti da sve građane te sadašnje države. Umesto da je uspešnost tog referenduma minimum bio da za otcepljenje mora da glasa najmanje 50%+1 glasova, njima je cenzus bio da na referndumu učestvuje 50%+1 a da od toga prosta većina odlučuje. To je potpuno nedemokratski i na štetu građana te države. Taj referndum se bavio tako važnim pitanjem da je morao biti održan na takav način da zaista bude iskazana volja građana i da njihov interes bude zastupljen na način koji ima legitimnost. To je školski primer kako je manjina isposlovala vrlo važnu odluku na štetu većine, manipulacijom izbornim pravilima.

    Velika promena u našem glasačkom sistemu bi bilo da se ponovo vrati ukupni cenzus na izbore, tako da oni ne mogu da uspeju ako se ne ostvari odgovarajuća izlasnost. Ako politički činioci ne mogu da motivišu glasače onda treba da snose posledice, makar tako da na ponovljenim izborima kandidati ne mogu da budu ista lica koja su bila kandidati na neuspelim izborima.

    Obavezno bi trebalo da bude da se izbori uvek sprovode na svim nivoima istovremeno a ne da se, kao sada prave kalkulacije i vreme izbora na pojedinim nivoima namešta tako da se time u određenoj meri može uticati ina rezultat. Uz to, tako bi i troškovi izbora bili znatno manji.

    Troškovi bi mogli biti smanjeni i tako što bi se poptuno isključila mogućnost da država finansira izborne kampanje. Svaki politički činilac bi to morao da radi o svom trošku. Dodatno, trebalo bi ograničiti obim kampanje, tako da se s jedne strane, ograniči ukupan trošak, a s druge, da se stvori ravnopravniji ambijent za političke opcije koje nemaju istu ekonomsku moć.

    Verovatno bi pomoglo i da se vremenski ograniče mandati na svim nivoima vlasti, a ne samo nekoliko funkcija na vrhu. Tako bi se obezbedila češća smena ljudi na svim nivoima vlasti, makar i u okviru iste političke opcije.

    Nažalost naši političari su na svim nivoima okoreli u korupciji tako da bi verovatno trebala smena tri generacije (s tim da se svakoj prethodnoj zabrani bavljenje politikom) pa da možda na scenu izađu sveži kadrovi koji možda mogu da budu materijal za neku vlast koja može da napravi pozitivne promene.

    Inače, ja nisam baš zatupnik savremene demokratije. Mišljenja sam da je savremena demokratija izopačen sistem koji omogućava većini, koja je nesposobna da donosi racionalne i dobre odluke) da odlučuje. Platonova „Država“ koja je temelj na koji se poziva današnja demokratija je upravo supšta suprotnost današnjoj demokratiji jer ona počiva na načelu da državom ne upravljaju svi, nego oni koji to umeju i podobni su da to čine. Pri tom ne mislim na političku nego na moralnu podobnost, onu koja obezbeđuje da pojedinac interese cele zajednice stavlja ispred svojih interesa.

  • Peđa, sve se slažem. Ali ima li smisla da čekamo da političari promene način glasanja koji njima odgovara?

    Ubiće nas čekanje.

  • Sledeći put dobro razmisli pre nego što ohrabriš posetioce da komentarišu na tvom blogu 😉

  • Čekanje ima smisla do neke mere, a ako političari prevrše meru, zna se šta im sleduje. Nije samo Milošević bio pretplaćen na pobunu. Ako ne možemo da promenimo sistem demokratskim metodama, a on očigledno radi na štetu svih nas, onda nam nema druge, nego da sistem promenimo na drugi način, makar kao petog oktobra.

    Na kraju krajeva, Miloševićev sistem je trajao kraće nego ovaj. Valjda je svakome očigledno u čemu se radi i da do stvarne promene nije došlo – promenili su se samo akteri.

    Baš je dobro što ste reagovali na ovaj članak, s obzirom da moji stavovi prilično odskaču od uvreženog političkog mišljenja i prvociraju ljude da počnu da razmišljaju, a to je sve što želim da postignem – da ljudi razmišljaju svojom glavom i prestanu da sami sebe svrstavaju u neku od navedene četiri grupe glasača.

  • Srdjan

    ^ Ima promena u odnosu na Milosevica, ali ne dovoljno brzih ili kvalitetnih.

    Slobodno me nazovite izdajnikom, ali ja bih glasao za 10-godisnju okupaciju Srbije od strane 100.000 nemackih „vojnika“ – od salterske sluzbenice do predsednika vlade.

    Mislim da je „kvalitet“ naroda s jedne strane znacajno okrnjen tokom devedesetih, a kod ovih koji su ostali primecujem „zamor materijala“, rezignaciju, ne samo kod sebe. U medjuvremenu smo dobili novu generaciju totalno operisanu od sistema vrednosti. I tako sad imamo na vlasti opciju A i ono sto planira da dodje na vlast kao opciju B, pa tako na smenu…

  • Jedna od mojih teorijanapretka je da damo pod kocesiju celu državu, pa da njom upravlja neko ko je sposoban, ko će napraviti dobro i sebi i svima nama. 🙂

  • Samo kratko:
    – strana uprava nije nigde donela dobro – primer BiH i ogromne korupcije prilikom obnove gde su stranci koliko i domaći strpali pare u džep. Imaju protektorat 15 godina, nametanje 100 zakona, smenjivanje izabranih političara, i pokazelo se da je to promašena politika. Plus to bi dovelo do ogromne nestabilnosti, pokreta za oslobođenje.. To je jedna od najglupljih ideja koja se može čuti.
    .
    – uvodjenje cenzusa otvara mogućnost blokade, ako postoji 25% ljudi koji nikad ne izlaze, onda neko ko ima 30% može da blokira državu. Još je BIzmark rekao – kad se gleda rešenje – važni su potencijali a ne namere. Npr naprednjaci ili demokrate odluče da bojkutuju – i država je blokirana. Takvo rešenje je lošije od postojećeg.
    .
    -moralnu podobnost, ko će to da procenjuje, neka komisija u čije poštenje ne treba da sumnjamo. Bože sakloni.
    .
    -revolucionarne metode – one su nas dovde i dovele, kažnjavaju prethodne, ali ne dovode sposobnije na upravljačke pozicije. Provereno ne funkcioniše. A i ko bi tako došao na vlast neki ultranacionalisti, komunisti, tako uvek dolaze ekstremi…

    Slažem se da postoji problem, potrebna su neka nova rešenja.

  • Marko, ne može se porediti okupacija kakva je u Bosni i na Kosovu sa koncesijom ili nekim drugim poslovnim modelom u koji strane ulaze saglasno i u dobroj nameri.

    Naravno, cenzus ima svojih mana, ali ako se znaju mane odna se mogu smisliti mehanizmi koji ih otklanjaju ili preupređuju. Uostalom, nije cenzus jedini način da se obezbedi da interes cele zajednice bude zatupljen.

    Moralna podobnost se može obezbediti na razne načine, a svaki je bolji nego ovaj haos sada kada vlast drže oni koji bi trebali da budu u tamnicama.

    Ne vidim, odaklte ti ideja da bi revolucija na vlast dovela ultranacionaliste ili komuniste? Revolucije ne dovodi ekstreme, ona je proces koji je posledica ekstremnog sistema vlasti. Takvu vlast ne možeš promeniti drugačije nego ekstremnim metodama. Uostalom, peti oktobar nije doneo na vlast ekstreme, bar ne takve o kojima ti govoriš.

  • – ???
    Koncesija za državnu upravu ?? To ima samo rashodovnu stranu, nije to autoput da se mogu ubirati prihodi. I u BiH su došli u saglasnosti pa nisu ništa napravili osim što su sebe obezbedili. Ko će njih da kontroliše? Seti se – važni su potencijali, a ne namere. To je neozbiljna priča. Ono što je potrebno su standardi (npr za broj radnih mesta u opštini) i kontrola, ko i u svakoj firmi.

    – složili smo se da uvođenje cenzusa nije dobro. Ipak mislim da to sve nema veze sa pričom o korupciji što je glavni problem.

    – moralnoj podobnosti – kako? Ko će to da procenjuje?

    – 5.10 nije bio revolucija, već smena vlasti, i pošteno govoreći ta smena se desila na izborima a tada je samo priznata. Da nije postojala pobeda na izborima ljudi ne bi bili motivisani za izlazak na ulicu. Čak i tada je vlast smenjena na izborima.

    – U borbi protiv korupcija glavni problem je što su stranke izvor toga a njih nema ko da kontroliše. Oni postavljaju načelnike u MUP, tako da su oni manje upotrebljivi + žive u istom gradu, poznaju se… Potrebna je neka centralizovana proverena pretorijanska garda za taj posao.
    .
    .
    .
    Na makroekonmskom planu – 3 reforme su potrebne ili će ovo društvo potpuno propasti. Suština je da se rad uvek podstiče.

    – subvencije poljoprivredi bar na 6% gdp (ljudi ovde ne znaju da je subvencija za kg pšenice u Hrvatskoj oko 8 dinara, a tržišna cena oko 10. Srpski seljak dobije 10 din za kg , a hrvatski 18. U Francuskoj je subvencija na nivou oko 30 din.
    – prekid društvene perverzije sa subvencionisanjem penzija. Penzije se obračunavaju u odnosu na prosečnu zaradu, ali se ona računa na otprilike 33 hiljade din umesto 25 jer u statistiku ne ulaze zarade zaposlenih u preduzetničkim radnjama. Na tako obračunatu penziju, pola se isplaćuje iz PIO fonda a pola iz budžeta. Tu polovinu treba ukinuti i to će da boli.
    – Populaciona politka sa podsticajem radjanja. Opet francuski model sa dečijim dodatkom do punoletstva uz austrijska pravila da ne može da dobije subvenciju ko ne obezbedi detetu osnovne uslove za život po nekim standardima. (smisao je da se izbaci ciganija svake vrste koja bi da živi od toga, već se ljudi stimulišu na rad, stambeni kredit i onda može da dobije ta sredstva)
    .
    Dugačko je, ljudi to ne vole da čitaju ali stvari su komplikovane.

  • Marko, država itekako ima prihode i oni iznose otprilike polovinu svega što se u njoj zaradi. Da to nekome samo autoput pod koncesiju ili celu državu, princip je isti.

  • Srdjan

    Marko, kad sam ono gore spomenuo.. naravno da je nemoguce u realnosti.

    Mislio sam upravo na to sto ti spominjes: francuski modeli, austrijska pravila, nemacka efikasnost. Sve zajedno moze se oznaciti metaforom SVEDSKI STANDARD, ono cime nam pune glavu poslednjih 20 godina.

    S druge strane, u tih 20 godina (10 onih + 10 ovih) dobili smo vladavinu koncepta „koliko sam ja dobar“, „najbolje je kroz stranku“, kao i „fali ti 1 papir“ udarac.

    Pitanje „ne gledaj sta drzava moze da uradi za tebe, nego sta ti mozes drzavu“ moguce je u USA ili nekoj drugoj normalnoj drzavi, gde znas da ces od drzave dobiti nazad za ono sto joj dajes (pre svega: porez).

    Srbija je drzava koja u poslednjih 20 godina mrzi svoje gradjane, ne daje im skoro nista, a uzima sve (pocnimo od horor prica drzavnog zdravstva). Zato ne znam po kom osnovu se ocekuje da ja nju volim, placam porez ili gajim neograniceni patriotizam prema njenoj teritoriji i institucijama.

  • @ Srdjan
    Ne mora svako da se razume u makroekonomiju kao što ne mora ni svako da zna da programira. Slažem se sa opisom koncepta vladavine ali ipak niđe veze sa onim što sam napisao. Naveo sam 3 reforme koje su neophodne, nijedna nije uradjena niti će biti dok je ovakve vlasti. Kako promeniti sistem vlasti a da ne bude sjaši kurta… je pitanje.

    @Pedja
    Dva puta sam ti već ukazao da razmiliš o potencijalnim opasnostima. Zašto to nigde nije urađeno, šta misliš? Zašto postoje samo suprotni primeri?

Leave a Reply to Ivan

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Popunite izraz tako da bude tačan: *