Koliko ste otvorenog uma?

U poslednje vreme se sve češće srećem sa ljudima koji imaju ozbiljan problem sa prihvatanjem dugačijih ideja ili novih saznanja. Ne radi se o primitivnim i neobrazovanim ljudima, nego baš naprotiv, o onima od kojih čovek najpre očekuje naučni duh i kreativnost.

Kažu da, kada naučnicima predočite podatke koji koje osporavaju neko dotadašnje naučno saznanje, najveći broj njih će prosto te podatke proglasiti netačnim. Neki će podatke prepraviti tako da se uklope u dotadašnja saznanja, a neki podatke intepretirati u kontekstu koji ne osporava dotadašnja saznanja pa neće ni primetiti problem. Retki će se upustiti u to da objasne nove podatke.

U istoriji ljudske civilizacije takvih primera smo imali dosta – ljudi su čak i spaljivani zbog iznošenja neprihvatljivih saznanja i drugačijih naučnih shvatanja.

Uzmimo, na primer, saznanje da je Zemlja ravna ploča. Do ne tako skorog vremena, to je bila dogma koja se nije smela osporavati. E sad, nije problem sama dogma, nego to što su dokazi da to nije tačno oduvek bili ljudima pred očima ali su ih oni zanemarivali. Na obali mora nije teško uočiti da je horizont zakrivljen, što nije moguće ako je Zemlja ravna ploča – bio bi ravan. Takođe, kad se posmatra brod koji odlazi u daljinu, da je Zemlja ravna ploča taj brod bi bivao svemanji i manji dok se ne bi izgubio udaljini, ali dokle god ga vidimo, videli bismo ga celog. U stvarnosti, brod postaje manji ali se takođe sakriva iza horizonta tako vidimo sve manji deo broda sve dok ne zamakne za horizont. Tako očigledni dokazi su prosto zanemarivani jer se nisu uklapali u tadašnje viđenje sveta.

Ni danas stvari ne stoje mnogo drugačije. Nema više spaljivanja, ali moralno pogubljivanje onih koji iznose mišljenja drugačija od prihvaćenih naučnih dogmi nisu retkost. Eto, setimo se na primer Ajnštajna. Kada je izneo teoriju relativnosti bio je ismejan i omalovažavan a to je trajalo sve dok, jednom prilikom, nije otkrivena praktična pojava koju je jedino njegova teorija mogla objasniti. Tada je postao slavan.

Naučnici, ali i ljudi koji se za nauku zanimaju, neretko zaboravljaju osnovne principe naučnog mišljenja: kritičnost, otkrivanje istine kao krajnji cilj, zaključivanje na osnovu pouzdanih dokaza, proverljivost tvrdnji i ponovljivost pojava koje se istražuju.

Neretko će svako mišljenje, ali i podatak, koji se na prvi pogled ne uklapaju u gledišta savremene nauke biti odbačeni i bez ikakvog stvarnog naučnog ispitivanja. Zaboravlja se da je i osporavanje neke tvrdnje ili pojave podložno naučnim principima.

Ne može se ni za kakvu tvrdnju ili pojavu, reći da li je tačna ili moguća ako se to ne može naučno potkrepiti. Takođe, nedostatak dokaza za neku tvrdnju nije dokaz da ta tvrdnja nije tačna. Nauka nešto može proglasiti netačnim samo ako postoji naučni dokaz da je to netačno.

Iako smo već dobrano zagazili u 21 vek nauka i dalje ne može da objasni mnogo toga. O nekim pojavama sa kojima se srećemo ni danas ne možemo da damo objašnjenje osim da ih prihvatimo takvim kakve su, a mnoga objašnjenja su i dalje samo u domenu teorije i pretpostavki.

Istorija naučnog mišljenja, a naročito mnogo greške koje su počinjene u ime nauke, treba da nas teraju na oprez da ne dajemo olako sud o nečemu šti nismo podrobno i naučno ispitali.