24. март 1999. године остаће упамћен у историји Југославије и Србије. Тада се десило незамисливо – једна велика и моћна војна алијанса је, због политичких циљева моћника који њом управљају, извршила војну агресију на Југославију. Напад је извршен без одобрења Савета безбедности и кршењем међународних прописа.
Агресија је вршена нечасно и невојнички, агресијом по цивилним циљевима. Нападачи из 19 држава су употребили далеко већу војну силу од оне којом је располагала Југославија за одбрану.
Радио-аматери су врло брзо успоставили Радио-мрежу заопасност. То је службена радио-мрежа коју радио-аматери успостављају у случајевима ванредних ситуација. Њена намена ја да послужи као алтернативни систем веза други службама у систему ванредних ситуација. Обично се употребљава у случајевима временских неприлика, али је тог пролећа морала да послужи за одбрану земље.
Војска Југславије је била у неповољном положају. Непријатељ је имао далеко надмоћнију силу и технику и не само што је нападао војне већ су му на мети били и цивилни циљеви.
И поред техничке и бројне надмоћи непријатељ ипак није смео да уђе у директан сукоб, већ је са сигурног одстојања авионским и ракетним нападима бомбардовао све циљеве за које је проценио да ће да сломе отпор не само војске него и грађана.
Војска Југославије није смела да своју радарску технику користи у великом обиму јер је она представљала лаке мете непријатељу а било ју је потребно што дуже сачувати.
С обзиром на велику опсаност не само за војску него и за цивиле, јер је непријатељ одмах показао да не преза од тога да уништава цивилну инфраструктуру и да убија цивилно становништво, радио-аматерси су се укључили и омогућили квалитетно праћење налета перијатељских летелица. У томе нису учествовали само радио-аматери Југославије, већ и из свих околних земаља из и Европе.
Прикупљани су и прослеђивани сви подаци који су могли да помогну да се правовремено одреде намере и кретање непријатеља и да се сачувају макар животи. У томе се у многоме успело. Много је живота спасемо само захваљујући правовременом обавештавању.
Како су радио-аматери у томе успели? Најпре зато што они другачије не могу. Њихов задатак је да својим знањем и вештинама помогну и то нарочито у спасавању живота.
А превагнули су управо знање и вештина. Наши ради-аматери су у век важили за узузетно добро обучене операторе. Свестрано знање и искуство у одржавању радио-веза и у најтежим условима стечено кроз многобројна светска такмичења и свакодневне активности, и познавање радио-технике и електронике омугућују им да они раде и онда када други системи веза почињу да заказују.
Непријатељ је за све време агресије настојао да ућутка радио-аматере, али су они одолевали. Никаква техника ометања непријатеља није могла да их онемогући да пренесу важне информације. Они су успевали да чују и најслабије сигнале у шуми сметњи, да приме поруке и прослеђују их даље.
Чак и када је неперијатељ кренуо војном силом на њих, нису устукнули. Користећи своју способност да се лако премештају и постављају своје радио-станице и у веома неповољним условима, избегавали су да их непријатељ открије и нападне.
Нажалост, и поред тога, много је живота изгубљено. Око 3000 мртвих и 6000 рањених је резултат крвавог пира неријатеља. Од тога убијено је 88-оро деце. Деца су убијана на улицама, у продавницама, у возовима, на мостовима, на љуљашкама и клацкалицама, па и на ношама. Непријатељ није бирао.
Утешно је макар то да је број погинулих и повређених много мањи него што је могао бити да ниеј било правовременог обавештавања.
Поред признања у сосптвеној земљи, радио-аматери су добили признање и до самог непријатеља који ј еприѕнао да су они били једна од чинилаца одбране са којим нису знали како да се носе. Данас, управо наши непријатељи изучавају рад радио-аматерске мреже за опасност у Југославији 1999. године и то примењују код себе.