Изборник Затворити

Неко ко заиста жели да лечи и помогне

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/3727

Јутрос сам писао о спаму којим се тражи новац за назови хуманитарну акцију за лечење зуба . Своју скепсу према целој тој причи сам, јасно изразио.

Неки склопом околност, вечерас, вртећи канале на ТВ-у налетим на Студио Б и емисију Ниво 23 коју уређује и води Веља Павловић. Морам признати да ми је пажњу привукао гост, који је симпатично благо муцкао, а са њим, богами и водитељ.

Испоставило се да је гост необичан човек, Војислав Бешић Бешке. У разговору почео је да причао о једној интересантној идеји коју су смислили он и његова супруга: желе да покушају да скрпе некакав аутобус, набаве зубарску столицу, агрегат и остало што је потребно, и претворе га у покретну стоматолошку ординацију. Тада би њом обилазили Србију и бесплатно лечили људе којима је зубар потребан, а не могу другачије да га пришуте. Циљна група су му избеглице, Роми, стари и немоћни.

Препознао сам сличну причу као што је она из јутрошњег спама, само потпуно другачију.

доктор стоматологије, писац, музичар, светски путник, а понајпре хуман човек

Гледао сам човека који је својим животним искуством по свету, и нарочито своји ангажовањем управо у хуманитарним активностима, што у оквиру лекара без граница што у споственој режији, заснованим управо на антузијазму, жељи да се помогне и одсуству жеље да се за помоћ тражи било шта заузврат осим задовољства самим собом јер је некоме учинио добро.

Ја, нажалост, нисам тако вешт у причању као он, па не могу да дочарам енергију с којом је он описивао тај  свој плани и жељу да успе да га оствари. Ипак, успео је да и мене, пословично неповерљивог, наведе да му поверујем.

А веујем да то што прича нису само голе речи. Иза њих стоји његова биографија. Она смутна ратна времена провео је  у Њујорку, где је поред разних послова које је морао да ради, налазио времена да са екипом виђенијих музичара свира по локалима, да би зараду слали београдским и новосадским болницама.

И када је таман стао на ноге, нашао посао у струци и почео одлично да зарађује, немир га је повео да све то напусти и оде у Мексико где је живео неко време у самостану. Са сестрама из самостана је од локалних политичара и виђенијих људи, како каже, ижицкао новац за набавку стоматолошке столице и тако кренуо да потпуно бесплатно поправља зубе мештанима. Поред зубарског посла, са монахињама је одлазио да сакупља новац за храну, одећу и лекове, а с вечери је деци држао часове енглеског језика.

Живот у самостану је прекинула природна катастрофа, урагани Катрин и Емили. Ураган је ударили баш кроз место у коме је живео, настао је хаос, али се он одмах ангажовао око помоћи повређенима и унесрећенима.

На крају је одлучио да се врати у Београд, и настави ту да живи када га гледам како са жаром прича о том стоматолочком аутобусу, за који већ има спремно сво особље, и како је до детаља разрадио идеју. Чак дотле да планира да има и агрегат тако да има сопствену струју да би могао да ради било где, „па и у некој шуметини ако треба“, како да му не верујем да он то стварно и мисли?

8 Comments

  1. Piskaralo

    Nisam gledala tu emisiju, na zalost, ali Velja s takvim darom bira sagovornike i za Duhovnike i Nivo 23 da uopste ne sumnjam da je covek sjajan i inspirativan.
    Steta je sto se cesto takve ideje ne prepoznaju, odnosno ne podrzavaju od politicko/ekonomskog establismenta koji je najcesce dobro uvezan i funkionise po principu Serdare/Vojvodo…

  2. miodrag ristić

    Mislim da sam pre nekog vremena slušao neki drugi intervju iste osobe (zapamtio sam neke biografke podatke zato što su mi bili hm… vrlo čudni)I sad si me baš potakao na razmišljanje: Ono što je meni izgledalo kao o.k. (1600 članova na fb grupi, medjunarodna donacija, ušminkan sajt…) tebi je izgledalo sumnjivo, a ono što je meni izgledalo sumnjivo (vrlo „romaneskna“ biografija)tebi je izgledalo ubedljivo. Nemoj da me shvatiš pogrešno: stvarno ne mogu da sudim objektivno jer NEMAM OBJEKTIVNE informacije. Sasvim je verovatno da si TI u pravu, ali u stvari – sve se svodi na intuiciju. A opet, šta je alternativa? Da svaki put okrenemo glavu na drugu stranu i ne dozvolimo da nas neko ne „zloupotrebi“ za neke svoje ciljeve?

    Da bar o svemu tome brine neko kome je to posao, (na primer nešto kao ovo tužilaštvo koje ukidaju?) ali kao što si pisao nedavno, nismo mi te sreće…

    • Peđa

      Ја сам вероватно специфичан, али ја нема проблем да окренем главу на другу страну када имам утисак да неко покушава да ме направи мајмуном, па чак и када су онакве „хумане“ ствари у питању (за неупућене реч је о https://pedja.supurovic.net/humanitarni-spameri).

      Немам проблем са тим да ли сам хуман или нисам, а још мање има потребу да то некоме доказујем.

      Врло добро знам када, како и коме сам помагао и помагаћу, али и врло добро знам да не могу да помогнем свакоме. Па кад је већ тако, онда је један од критеријума и да игноришем акције које су ми сумњиве, ма како срцепарајућа прича да стоји иза њих.

      Бешке је сасвим супротан лик, емисија и није била уопште на тему те његов идеје са зубарским аутобусом, него сасвим другачија, то је искрсло у једном тренутку у две-три реченице, поптуно необавезно и накратко, јер је њихова прича отишла даље.

      Наравно, ствар је интуиције, као што кажеш, како ћемо нешто схватити, а ја сам схватио да човек заиста мисли то што прича и заиста је спреман да тако нешто уради.

      Он је своје волонтерско ангажовање објаснио врло једноставно: потребом за непоновљивим осећајем који имате када некоме помогнете а при том од њега не очекујете ама баш ништа заузврат, него му помажете зато што му је помоћ потребна. По његовим речима, то је онај осећај који имате када рецимо помогнете стрици да преће преко улице.

      Ко је бар једном у животу помогао некој старици да пређе преко улице или учинио нешто слично врло добро зна какав је то осећај и сигуран сам да би волео да може чешће да га проживи. Зато верујем Бешкету, јер он тај осећај познаје.

  3. Denic

    Beške je skroz ok, knjiga je romansirana autobiografija, ali sve je istina živa, jedino ne znam čemu gostovanje kod velje pavlovića, tog čoveka neverovatnih sposobnosti da i od najinteresantnijeg gosta napravi dosadnu priču…

  4. Peđa

    Не знам, иначе на гледам ту емисију, али мени ова прича није била досадна. Вероватно је то ствар укуса и склоности.

  5. miodrag ristić

    Moraću da ti ispričam nešto što mi se nedavno desilo. Vodio sam majku na VMA na neku kontrolu, i na parkingu nam prilazi čovek sa pričom kako je dovezao dete službenim kolima, ostao bez goriva, a nema para da se vrati itd. Ja mu dam 200 dinara i produžim. Majka mi kaže: „Pa kako znaš da te nije slagao?“.

    Odgovorio sam joj „A šta ako nije lagao?“

Оставите одговор на miodrag ristić Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Попуните израз тако да буде тачан: *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.