Прво роњање џипом

Како природа уме да одушеви својом непредвидљивошћу. Данас смо се мало провозали Самурајем више да убијемо време него са неком стварном намером да се завлачимо у какву невољу. Са мном су кренули моја Јелена и брат Ненад.

Одлучимо да одемо до кањона реке Ђетиње, али пошто само или код мојих маторих на Белој Земљи (за оне који не знају, насеље неких седам километар од Ужица на путу ка Златибору), одлучимо да кренемо пречицом кроз село Качер и Ристановића поље, да избијемо на брану на Врутцима, а одатле се спустимо кроз кањон до Ужица. Таман кратка тура да испунимо тмурно и прохладно поподне до ручка.

Тек када смо се приближили Ристановића пољу, присетим се ја да ту треба да пређемо реку Сушицу, ону исту, која је пре коју недељу изазвала поплаву у Ужицу и мало се забринем.

Река Сушица је чудо природе. Име је добила зато што је њено корито већим делом тока у ствари суво. Ово је река понорница, која само на неким местима избија на површину а главни део тока јој је подземан. Само у ретким приликама, као што је била већ поменута поплава, она набуја јер прими воду са велике површине обронака Таре и Златибора.

Ипак, прошле недеље сам био на Сушици у селу Трпкова, што је само који километар узводно од Ристановића поља и тамо смо видели да је река поново пресушила, а иза ње су само остали препознатљиви трагови необично високог водостаја.

То ме је охрабрило да неће бити проблема да се пређе преко реке. Она је у Ристновића пољу иначе толико питома да преко ње није направљен мост. Једноставно, људи аутомобилима прођу кроз воду јер је веома плитка.

Међутим стигавши на место прелаза, имали смо шта да видимо – на све стране трагови силе која је петнаестак дана радније харала овим простором. Цела пољана се још увек није опоравила од потопа, јер је у кратком времену била претворане у језеро. На све стране су наноси шљунка и грања, разрована и однешена земља, и полегла кратка зимска трава.

Сушица је бистра и мало подубља у односу на њен нормалан водостај на овом месту. Просто је невероватно да кад год поведем брата да се провозамо не можемо да на упаднемо у неку овакву непланирану авантуру. То се просто лепи за њега. Додуше, да будем искрен, ни ја не бежим од авантура.

Процених да је плитко и кренух у воду. До пола реке је све било под контролом, Самурај је послушно, под лаганим газом газио с акамена на камен, без икаквих проблема. А онда се пред нама отворио бездан, предњи крај пропаде и цела хауба предамном до пола зарони у воду. Ја сам само држао гас и управио ка излазу на другој страни обале, и надао се само да мотор не стане. У то Нешо примети да је вода почела и да улази у ауто,а ја и не гледам. Знам да смо у чабру, назад нема, само држим гас и гледам да се мотор не угаси.

Точкови убрзо ухватише чврсту подлогу и Самурај крете уз обалу, пропе се, и без икаквог мешкољења, као да је њему то све нормално, изађе уз њу на суво. Погледам а мени ноге у води, изађем да погледам шта почнисмо, а оно из аута на све стране пиша вода, док се испод хаубе развија пара са уквашеног мотора.

Мало смо сачекали да исцури вода из кола и осмотрили место преласка. Бистра вода ме је очас посла преварила да помислим да је плиће него што је стварно било. А само неколико метара ниже, видели смо да је корито знатно плиће и трагове да су мештани туда прелазили реку, јер је лакше и сигурније. Еее, требало је гледати раније.

Аух какав је то адреналин. Да нисам тако непромишљено кренуо да пређем реку и да сам прво проверио дубину не бих се усудио ни да пробам да загазим точковима у њу. Али сад бар знам да џипоњи ни ово није проблем да прође (отако сам га узео, још се није десила ситуација која је за њега била проблематична а камоли несавладива).

Знам да ово у ствари и није неки велики подвиг, али је моје прво роњање џипом, тако да је представљало прави доживљај који ће се препричавати.