Ових дана једна од главних тема међу интернет маркетарима је случај Еле Дарби (Elle Darby). Она је припадник нове генерације кја настоји да Интернет искористи за зараду. Њена специјалност су Јутјуб (YouTube) и Инстаграм (Instagram). Са преко 87 хиљада пратилаца на Јутјубу и око 76 хиљада на Инстаграму, Ела се сматра особом која има значајан утицај и настоји да то уновчи.
Немам ништа против да неко ко има тако велику публику настоји да на томе заради. То је сасвим прихватљиво све док су и методе које користи да то постигне прихватљиве. Ни сам не бежим од прилика да нешто зарадим али сматрам да продаја утицаја не би требало да буде искључиви разлог стварања утицаја.
Мислим да утицај првенствено треба искористити за стварање сопственог ауторитета и угледа и, као такав, треба да буде употребљен за неко опште добро: да се пренесу лична гледишта, помогне па и подели знање. Није лоше ако се у том процесу нешто и заради, али све док та зарада није најважнија.
Каква је прича са Елом Дарби: она се досетила да једном хотелу понуди сарадњу која би се састојала у томе да хотел њој обезбеди бесплатан викенд смештај, а да она заузврат искористи свој утицај и промовише хотел. Власнику хотела се та понуда није свидела, штавише, разбеснела га је, па је он објавио њено писмо уз свој коментар којим је изразио јако неслагање са таквом понудом а његова прича се своди на то да не може Ела да очекује да све добије бесплатно јер хотел има разне трошкове и ангажује доста људи око сваког свог госта. Оценио је њену понуду као безобразну а то је генерализовао и уопште на све блогере, јутјубере, инстаграмере и остале продавце утицаја. Ипак, био је коректан и није навео Елино име нити открио од кога је добио понуду.
Ела се сама представила када је реаговала на његов коментар. Јавност је планула. Ела Дарби је окачена на струб срама због свог поступка.
Али, мени се чини да нешто ту није у реду. Имам утисак да се највише се камењем на Елу Дарби бацају маркетари и инфлуенцери, што је мени од почетка необично, зато што ово што је Ела урадила није ништа необично нити ненормално за маркетаре и инфлунцере. Могли би се рећи да је то њихов стандардан начин рада.
Зашто је одједном поступак Еле Дарби проблем?
Можда зато што је у последњих неколико месеци заиста наишао један нови талас осуђивања маректиншких метода, неки их зову триковима а они их зову форама, а све у циљу да се што више људи навуче да нешто купе. А заиста је маркетинг данас отишао толико ниско да се може поистоветити са безобразлуком, неморалом па и менталним насиљем. Можда ови бацачи камења на Елу Дарби у ствари хватају прикључак и перу се од онога чему припадају и што и сами раде? Не знам, само претпостављам.
А о чему се у ствари ради? Па ако се мало измакнемо и проучимо ситуацију објективније, Ела Дарби има производ, тај производ нешто вреди, и она га је понудила потенцијалном купцу, тражећи заузврат неку цену. Није тражила новац него противуслугу. Код нас у народу се то зове компензација. Сваки трговац а и маркетар ће вам рећи да се у бизнису управо о томе ради: да продаш свој производ, па макар и у компензацији.
Либерални капиталисти, који су такође међу бацачима камења на Елу Дарби се залажу за исто: свака роба има своју вредност, а износ одређује то колико је купац спреман да плати и опет, крајњи циљ је зарадити новац.
И у чему је то онда Ела Дарби погрешила? У чему је то њена понуда безобразна? Ја бих разумео да Пол Стенсон (Paul Stenson), власник хотела одговори оценом да њена понуда не вреди толико колико је она проценила, да јој захвали и не прихвати сарадњу, или, да јој понуди умањење једног дела трошкова смештаја у хотелу за износ вредности њене понуде.
Сам Пол Стенсон је у свом одговору Ели Дарби навео да се он исто бави промоцијом преко Интернета и навео неке још импозантије бројеве пратилаца, што само значи да се у то разуме и да може да процени вредност њене понуде. У ствари, маркетари се куну да могу да унапред процене ефекте својих промотивних кампања и на томе и заснивају (прилично високе) цене својих услуга.
Не, Пол Стенсон је одлучио да је нападне. Он сматра да ако има 186 хиљада пратилаца на две Фесјбук стране, око 80 хиљада на Снечету (Snapchat), око 32 хиљада на Инстаграму и око 12 хиљада на Твитеру, безобразно је понудити му промоцију код још 163 хиљаде људи, врло вероватно сасвим различитих од његових, а који, по свему судећи, заиста могу бити потенцијални гости.
Стварно не знам колико кошта викенд у његовом хотелу, а на крају крајева то није ни битно иако је сасвим сигурно да су услуге тог хотела прецењене. Такође сам сигуран да је он бар једном обезбедио бесплатан смештај некоме очекујући да му се то врати, можда не баш директном противуслугом већ на неки други начин.
О понуди Еле Дарби се може разговарати колика је њена стварна вредност али није баш да је за бацање, поготово што може да се направи договор да се реални ефекти измере и да се тако процени стварни ефекат и стварна вредност.
Иначе, Пол Стенсон је, накадно, Ели Дарби послао рачун за извршене (иако ненаручене) услуге промоције посредством свог утицаја, што ће рећи да он сматра да утицај има вредност и да уме да процени колико утицај вреди, а и да, као већина маркетара, не преза од неморалних поступака, па макар и симболике ради.
Колико сви добијамо разних пословних понуда и предлога? Да ли треба тако да реагујемо на сваку, с обзиром да вероватно за сваку можемо да проценимо да је прецењена? Да ли треба да се стручавамо да некоме понудимо свој производ или услугу да не би прошли исто као и Ела Дарби?
Не, не причам о рекламама којима смо затрпани. Причам о томе да вам неко лично упути неку конкретну пословну понуду која је специфична и односи се само на вас.
Ја сам познат да не миришем ни маректаре ни рекламе, поготово не спам, али никад себи нисам дозволио да неку конкретну пословну понуду која очигледно није реклама или спам, погледам и уљудно одбијем ако ми не одговара или можда понудим другачији вид сарадње.
И зашто је онда Еле Дарби прошла овако како је прошла? Пре бих рекао јер се ради о урушавању друштвених норми. Ради се о томе да ће се увек наћи много више оних који су одмах за линч и не гледајући о чему се ради, него оних који ће бар да мало промисле ако их таква тема уопште и занима. Спремност да се учествује у јавном срамоћењу је невероватно висока.
Интернет је нажалост поред свих добрих ствари изгледа на светло дана изњедрио све оно лоше међу људима, оно што раније није било видљиво. Интернет је омогућио не само да се то види, него и да постане образац понашања.
Случај Еле Дарби заправо више говори о онима који је нападају него о њој самој.
Заправо, цела ова прича није вредна помена, нити је вредна писања о њој. Одговор зашто маркетинг стручњаци „нападају“ сироту девојку је у причи која крцка на све стране. На пример:
Уколико она има 1/3 његових потенцијала, он би могао да у тренутку повећа свој онлајн маркетинг утицај за 1/6 (негде око половине њених пратилаца), што није мали број.
Какав је то хотел? У предграђу Даблина?!? Ко је пре овога чуо за њега? Ево, сада је све(ц)ки познат :)
Менаџер има профиле на друштвеним мрежама? А потом забрањује блогерима и „инфлуенц(а)ерима“ да долазе у хотел? Јел себи забранио улаз? Не? Зашто?
На сајту хотела постоји једна веома занимљива порука за госте којима се није свидео боравак. Очигледно вређање и нечијег негативног и критичког мишљења није добродошло у самом менаџменту и
Да ли је сам поступак влогерке исправан? Прво шаље понуду, онда открива целом свету да је одбијена, онда показује неки рачун колико је њој сам тај хотел направио рекламу(?!?), па онда натписи у медијима итд…
Заправо, ово је класични маркетиншки потез изазивања flame war-а како би се стекао макар мали тренутак у „центру света“. Морам признати да је и хотелу и млађаној влогерки то успело.
Како ће се они успети суочити са том ситуацијом и како ће је употребити, то је већ на њима.
Вероватно си у праву. Премакоментарима које сам читао овај Пол Стенсон је у ствари познат по томе да „видљивост“ постиже управо сталним провокацијама и изазивањем свађа.
Вероватно је све ово само још једна добра прилиак коју је искористио.