Od stene nastaje
kamen.
Od kamena postane
pesak.
Od kapi nastane
potok
Od potoka bude
reka.
Kad je potrebno
budi stena.
Kad je potrebno
budi kap.
Javorska večna straža
usnula a pazi
da Turčin opet
Srbiju ne gazi.
Pod Vasilinim vrhom
ukopana stoji,
četa mala
a velika broji.
Svi na jednom mestu
nemi a sve rekli
potomstvu za ugled
jer nisu poklekli.
AKO
Radjard Kipling
(prevod Ive Andrića)
Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;
Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;
Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: Istraj! […]
[ ... vidi ceo članak ... ]
Svetla grada
I ove noći na Starom gradu
sedim opet sam,
svetla grada, novog grada
posmatram.
I sve je isto kao nekad
sad se podsećam
svetla grada, istog grada
al ne bih sam.
Svetla grada prešla su
svetlosne mnoge godine
a ove moje,
još uvek stoje
na zidu iste gradine.
U koji grad je otišla
gde li je sad?
Svetla grada, našeg grada
seti li se kad?
Protiču ljudi.
Protiču događaji.
Protiče život.
Protiču sitna zadovoljstva.
Protiču ljubavi.
Protiču i pesme.
Protiču drugarstva.
Protiče sreća.
Vreme je dar bogova.
Ne troši ga uzalud.
Jedno jutro
na rame mi sela
moja seja, golubica bela.
„Na ramenu
gugući mi tiho,
osim tebe, ne voli me niko.“
Gugutala
seja na ramenu,
milovala krilom po temenu.
„Idi sejo,
miluj dragog svoga
lasnije je od ramena moga.“
Prhnu seja
nebu u visine
odletela, dragom u daljine.
Suza kanu,
seju ispratila,
teška tuga srce ispunila.
