Читам данас на Интернету, пожалио се човек да му послодавац исплаћује 140 динара за топли оброк. То је износ за цео месец, не за један дан. Каже, није му ништа бољи ни регрес за годишњи одмор.
Моја реакција а и многих других је да би инспекција требало да се позабави тим послодавцем и да га дебело казни због оваквог понашања. Чак су се јавили и други који примају сличне износе за топли оброк и регрес.
А онда сам се мало распитао и нашао ово објашњење:
Према томе, почев од 1. јануара 2006. године, сви запослени имају право на топли оброк и регрес (чл. 118. ст. 5) и 6) Закона о раду) у висини утврђеној општим актом и уговором о раду.
Висина овог права није утврђена као ни лимит, тј. минимум и максимум тог права, што значи да је остављено послодавцима да у складу са својим финансијским могућностима и другим критеријумима утврде висину овог права. Према томе, утврђивањем овог права у било којој висини испуњена је законска обавеза послодавца, осим ако се на послодавца примењује грански или Општи колективни уговор, којим је прописан минимални износ.
Дакле, овај послодавац све ради по закону. Када је повећан износ минималне зараде, многи послодавци су просто смањили ипслате за топли оброк и регрес и тако компензовали „нежељени трошак“.
За то сте гласали…
Topli obrok, regres, naknade za prevoz i slične gluposti bi trebalo ukinuti, i sve to lepo isplaćivati kroz platu. A što se samih plata tiče, bilo bi dobro i za radnike i za poslodavce (ali ne i za državu, zato verujem da se ovo neće skoro desiti) preći na princip isplate bruto plata, te na radnike preneti obaveze plaćanja poreza i doprinosa na istu, tj. potpunu slobodu raspolaganja svojim zaradama…
То све и спада у плату. Разлика је само утолико што је основна плата везана за рад, ово су додатни трошкови које условљавају спољни фактори.
Мислим да је овако савим добро само да постоје и неки законом одређени пааметри за дефинисање минималних износа.
Фирма када рачуан цену свог производа урачунава све трошкове, а када се рачунају плате, по правилу послодавци рачунају само радни учинак, а заборављају да и радници имају трошпкове који настају радним ангажовањем.
Čemu izdvajanje i čemu minimalni iznosi? Zašto bespotrebno komplikovati i uslovljavati? To može samo da napravi dodatne administrativne troškove i poskupi/oteža legalnp zapošljavanje. Mnogo je jednostavnije i delotvornije objediniti sva plaćanja zaposlenima i isplaćivati ih u okviru plate. Tada bi recimo i penzijska osnovica bila veća.
Ако би их онјединили, тих надокнада не би ни било. Овако су оне загарантоване.
Овај случај то врло јасно показује: како је износ минималне зараде повећан, тако су послодавци смањили сва остала плаћања да то компензују.
У овом прљавом капитализму који је код нас завладао заштита радника је постала неопходна.
Nadam se da razumeš da firma jedino računa ukupan trošak po zaposlenom i taj iznos u skladu sa zakonskim ograničenjima distribuira u vidu plate i eventualnih dodatnih nadoknada (topli obrok, regres, prevoz itd.), što znači da je praktično nebitno da li radnik dobija platu + topli obrok + regres + prevoz ili samo platu koja obuhvata sve navedeno.
Zaštita radnika se ne može uspešno sprovesti uslovljavanjima i propisivanjem minimalnih iznosa, te mere samo podstiču zapošljavanje na crno. Prosto, ne možeš da propišeš da firma isplati radniku minimalno X dinara mesečno ako tih X dinara nema.
Prava „zaštita radnika“ se, što se radnika tiče, može potpuno uspešno sprovesti samo povećanjem njihove konkurentnosti na tržištu rada, kako bi oni bili ti koji diktiraju uslove.
Па није ни битно та фирма рачуна. Њој је то свакако свеједно. Али је итекако битно да радник буде поштено плаћен. Није поштено не рачунати реалне трошкове који су условљени радним ангажовањем. А свакако ниеј у реду ако фирма на зараде радника гледа као на трошак. То само по себи имплицира непоштен однос.
Радник се од фирме разликује само по томе што он мора да ради да би преживео. Фирма не мора да постоји.
Када би се ишло твојом логиком онда би ладно могло да се оспори фирмама што урачунавају разне трошкове. Ако не плаћа радницима трошкове онда не може ни своје да наплаћује, него сме да наплати само рад који плаћа радницима. Нема то баш много логике зар не?
Ако фирма не може да заради да покрије трошкове радника онда не треба ни да постоји. На шта личи то да фирме раде на уштрб радника? Ако фирма ради да би строврила додану вреднсо онда то треба да се односи и на радника а не да он ради да покрије своје трошпковема профит да прави само фирма.
На крају крајева сав профит који фирм анаправи, створили су њени радници, није то дошло ниоткуда.
Слобода тржишта и конкуренција су се одавно показале као шарене лаже. Тако нешто не псотоји, нити може да постоји. Све те слободе се злоупотребљавају и зато морају да постоје прописи који их ограничавају у тој мери да не буду злоупотребљена не нечију штету.
Радник са послодавцем уговара цену свог рада, а трошпкови као што је превоз, не спадају у рад и сасвим је логично да се посебно обрачунавају. С обзиром да су послодавци озлоглашени по томе да закидају радницима, једини начин да се то реулише је да држава заштити раднике прописујући обавезе послодавца према њима.
^ Manite se te mantre koja se stalno provlači, „konkurentnost na tržištu rada“, u razvijenim državama to postoji, ali kod nas ne. Razni industrijalci i „kontroverzni biznismeni“ (ulepšan naziv za lopova), gledaju na nađu što jeftiniju radnu snagu (bez obzira na kvalifikacije) što je u propaloj državi jako lako (ili ćeš da radiš za siću, ili ćeš ti i porodica gladovati). Ako si „kvalitetan i konkurentan“, u Srbiji nema šta da ražiš.
Ne slažem se sa tako fatalističkim stavom.
Pored kontroverznih biznismena u Srbiji postoje i normalni poslodavci kojima su potrebni ozbiljni i stručni ljudi i spremni su da ih adekvatno plate. Tim ljudima je u praksi apsolutno nebitno kolika je minimalna plata, regres, topli obrok i ostale prevaziđene kategorije.
Naravno, sa druge strane postoje i „kontroverzni biznismeni“ i osrednji radnici koje ovakvi propisi uopšte ne tangiraju, jer će uvek naći načina da iste izvrdaju – radom na crno npr.
Нормални послодавци су веома ретки, па систем не може да се постави као да су они у већини. Ови „контроверзни“ далеко преовлађују и нормално је да прописи настоје да их регулишу.
Мало ми је дегунтантно да глеам како сваки пут када се помену односи послодаваца и радника, једино оправдаље „контроверзних“ послодаваца је какосу радници лоши, лењи и гледају како да што мање раде. То еј потпуно бесмислено у условима када је посао свима климав а за сваки чекају редови заинтересованих који ће пристати на све само да почну да раде. Велика конкуренција за радна места сам апо себи дефинише понашање радника.
С друге стране, послодавци су ти који управо такву ситуацију злоупотребљавају и свој зараду управо заснивају на закидању радницима. Жалосно је да огроман број бизнисмена своју зараду заснива не на добром пословању него на закидању радницима.
Normalni poslodavci, verovali ili ne, uopšte nisu retki, nego se ne eksponiraju kao ovi drugi. Sticajem okolnosti, zbog posla kojim se bavim, u prilici sam da kontaktiram sa, verovali ili ne, solidnim brojem sasvim normalnih poslodavaca. Oni drugi, kontroverzni, nisu predmet mog interesovanja jer smatram da nisu vredni toga.
Ne razumem zašto satanizuješ sve poslodavce generalno i smatraš da država mora da igra ključnu ulogu u njihovom prevaspitanju. Stopa nezaposlenosti jeste velika, ali i dalje postoji velika potražnja za određenim kadrovima jer su konstantno deficitarni. Ja sam za to da se radnici edukuju kako bi bili konkurentniji i samim tim u boljoj poziciji kada pregovaraju sa poslodavcima. Radni odnos je upravo to, dogovor na relaciji radnik-poslodavac, i krajnji rezultat je postignut uz njihovu saglasnost, zar ne?
Što se same teme tiče, ne razumem logiku po kojoj se očekuje da neko radniku propiše koliko mu sleduje za prevoz do i od posla, kao i topli obrok ili regres. Neko na posao dolazi pešice/biciklom, neko javnim prevozom, neko svojim kolima ili taksijem. Takođe, neko užina kiflu i jogurt a neko recimo pljeskavicu, itd. Zašto ne prepustiti radniku da sam ukalkuliše sve te troškove u željenu platu, zašto bespotrebno komplikovati?
Da ne bude zabune, sve ovo pišem kao neko ko je imao prilike da bude u maltene svim ulogama u ovom procesu – kao radnik na crno, belo, poslodavac, HR itd. i moj stav je rezultat iskustva sakupljenog kroz sve te uloge. Da ne bude da sam ja sada neki tamo zli baja kome nije stalo do radnika ;) – baš naprotiv.
30. novembar 2012. g.
Ne vidim datum kada si pisao ovaj članak, a ni datum kada si ga objavio, što je jako bitno za trenutno važeće zakone i propise. Ovaj članak može da nanese velike štete nekim zaposlenim jer to što si se Ti raspitao i našao kao objašnjenje NE STOJI KAO TAČNO.
TAČNO JE: Prema važećem Zakonu o radu usvojenog u vreme ministra Rasima Ljajića zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Na ove troškove poslodavac plaća porez i doprinose te imaju karakter zarade.
Propisano je da je naknada troškova za ishranu u toku rada u visini 25% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa.
Visina regresa se takođe utvrđuje na osnovu prosečne zarade u Republici a prema poslednjem objavljenom podatku.
Poslodavac je obavezan da regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati do kraja kalendarske godine u kojoj je korišćen godišnji odmor.
Пише испод чланка, датум објављивања је 26. април 2012.