Изборник Затворити

Вала једном и лепо искуство у МУП-у

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/3137

Лична карта ми је истекла охо-хо, али с обзиром на своју пословичну нетрпељивост према шалтерима државних служби и приче многих о својим перипетијама са вађењем нових личних карата, налазио сам сваки могући изговор да тај непријатан посао одлажем. У ствари, неколико пута сам ишао да то завршим али кад бихушао у онај мрачни ходник и видео сене очајника који чекају на свој ред, само бих се окренуо и побегао главом без обзира.

Међутим, догорело, више се није могло одлагати те сам морао да прионем на посао. Психичке припреме су почеле неколико дана унапред, а данас је био дан Д, када сам себи зацртао да морам да прегрим све недаће примитивног државног апарата.

Прошетао сам до зграде полиције, и пре него што сам ушао у ходник испред канцеларија где се издају личне карте, дубоко сам узео ваздух. То је то, држи се, буди српљив, немој да се нервираш, ти си флегма, игнориши све што може да ти смета, можеш ти то, рекох у себи и закорачих у тамни вилајет.

Кад оно, у ходнику нигде никог, празан је. Би ми то нешто сумњиво, али се ипак понадах да сам баш срећковић да погодим у право време да дођем. И јесам погодио сам право време – време паузе.

И поред све припреме ипак је почело да ми кува у стомаку, али у тренутку се досетих да са шалтерским службеницима треба само бити безобразан, те се направих луд и уђох у канцеларију. Канцеларија празна и већ кад сам намерио да се оркенем и изаћем однекуд изби симпатична госпођа и упита ме шта желим.

„Да предам за личну карту“, рекох, слажући смерну и тупаву фацу наивчине који не чита шта пише на вратима.

„Јесте ли уплатили?“, а шта би ме друго питала… Наравно да јесам.

„Јесам“, промрмљам.

„Сачекајте мало“, одговори ми она, и опет нестаде са неким папирима које је носила.

Вау, помислих, прошло ми је. Стајах тако минут – два кад ето ти опет ње. Рече ми да седнем, те ја послушах. Који минут касније, када је завршила са папирима које је сређивала, позва ме за свој сто, узе оне моје папире, затражи и стару личну карту, набрзака провери да ли ми је тачна адреса и које ми је занимање па настави да сама попуњава силне обрасце у програму.

Успут, не знам ко је радио онај програм али му скидам капу. Већу брљотину одавно нисам видео, почев од неписмености па до тога да је јадна жена исте податке морала да наново уноси на више места.

Када ме је питала да ли хоћу личну карту са чипом или без, одговорио сам контрапитањем: А у чему је разлика. Испоставило се да нема разлике осим што на овој са чипом не пише адреса, што може да буде проблем. Предност је што, приликом промене пребивалишта, не мора да се мења лична крата. Оно што ме је изненадило је да је рок важења за обе 5 година. Уверен сам да је, када се са издавањам нових личних карата почело, рок важења ових са чипом био десет година. Изабрах ову са чипом, јер ко зна, можда ћу мењати пребивалиште. То је званично образложење, а незванично има одмах кад је добијем да је убацим у читач и да мало хакеришем.

Све документе које сам доменео укључујући и стару личну карту је скенирала и вратила ми оригинале и једина замерка коју имам је, што је, док је то радила, запалила цигарету.

Када је унос података био готов на ред дође скенирање отиска прстију, прво десни кажипрст, али да га уролам, па онда само јагодица, па исто то и за леви, па ми утури да се потпишем, и онда дође фотографисање. У кабини ме сачекао Cannon A470, мада сам ја очекивао нешто софистицираније. Кликну он једном а жена ми рече да останем миран. Седим ја тако, сав укипљен, све чекам рећи ће доста, гледам у онај фотоапарат он не мрда. И наравно изгубим стрпљење па блејим мало вамо – мало тамо док ми жена не рече да изађем.

Показа ми фотографију која треба даиде на личну карту, једину коју је имала исправна, све остале су ухватиле моје блејање унаоколо. Пита ме да ли ваља. Чуј ваља ли – па ја нисам фотогеничан, може и сам Петернек да ми ради портрет па не може да ме направи лепшим. Виде се очи, нос, уста, и види се да сам буцмаст. Куд ћеш више. Добро је то.

Процедура је била при крају. Одштампала ми је податке и дала да потпишем (није рекла да треба да проверим да ли је све тачно укуцано, али сам ја то ипак урадио), а онда издала потврду и рекла да могу да дођем за десет дана да подигнем нову личну карту. Није ме питала на ком језику и писму желим да ураде документ.

Све у свему, одлично сам прошао. Ем сам улетео кад није било никога тако да нисам ништа чекао, ем је била пауза па јеи канцеларија била празна, ем је процедура прошла брзо и ефикасно и за неких десетак – петнаест минута сам био готов. С обзиром да сам читао да процедура траје по пола сата за једну особу, и да иам проблема са скенерима и читачима, ја сам планирао да останем цело пре подне у мрачном ходнику чамећи и чекајући свој ред.

Па ето, и ја једном нешто позитивно напишем на рачун државе.

4 Comments

  1. Marko

    Bas sam hteo da te kritikujem na postu o onim nepoznatim nazovi umetnicima da si poceo da pises samo negativne tekstove.

    Ja sam LK izvadio takodje veoma brzo. Bitna je organizacija, zakažu ti slikanje u neko vreme i tad se pojaviš, ne čamiš po redovima. Ne znam da li je tako u svim mestima.

Оставите одговор на Marko Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Попуните израз тако да буде тачан: *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.