Јаворска вечна стража
уснула а пази
да Турчин опет
Србију не гази.
Под Василиним врхом
укопана стоји,
чета мала
а велика броји.
Сви на једном месту
неми а све рекли
потомству за углед
јер нису поклекли.
Од природе не узми ништа,
и она ће ти сама дати све.
Већ неко време сваки одлазак у омиљену клисуру реке Ђетиње за мене представља разочарење. Мала Света Река, како је Ђетињу давно још назвао Драган Р. Филиповић је сваки дан све више оскрнављена. Светињи су ископали очи, одекли језик, зубе повадили, косу јој ичупали, рашчеречили су је, али им то није доста. И дање је сваки дан силују. И уверавају и њу и нас је да је то за њено добро.
Вапаји да се то заустави не помажу. Неки набеђени љубитељи природе који о природи не знају ни за црно испод ноктију запели су из петних жила да је заштите. […]
[ ... види цео чланак ... ]
Два града на једном месту.
Где један стаде, други никну.
Један осећа
да други подсећа
шта бива кад људи
оду.
Топот копита,
тандркање запрега,
звекет мачева и оклопа,
рзање, мукање и блеку,
јеку наковња,
стењање у тамници,
пуцекетање ватри,
напев и гуслање,
гласан смех,
прасак кремењаче,
појање и звоњаву
заменише тишина,
хук ветра и
топот кише.
