Сунце

Сунце ми је било право у очи. Црвено сунце на заласку иза брда. Заклонио сам очи руком, не да не бих гледао у њега, већ да умањим сјај.

Одлучио сам да га стигнем, да му не дозволим да зађе иза брда и препусти ме тмини. Не волим тмину. Много пута, као дечак, пожелео сам да га стигнем, да му не дозволим да утекне, и много пута сам одустајао. Сада нећу. Стићи ћу га овај пут.

Већ је опасно зашло иза брда, морао сам да кренем. Попех се на зараван. Сунце је опет било цело. Црвено. И опет ми је његова светлост бола очи. А оно је бежало даље. Изнад заравни је била планина, и оно је журило да ми замакне иза високих масива. Пожурих и ја да га стигнем. Вијугавим стазама, које сам још као дечак упознао, похитах у висину, што ближе Сунцу. Непрестано сам га пратио погледом да ми не умакне.

Оно је имало обичај да превари. Као стоји, не миче нигде. Ти га у прво време напето пратиш не скидајући поглед са њега, али време чини своје: оно не миче, ти не мичеш, оно је гомила усталасане светлости, ти си биће од крви и меса и пажња мора да попусти. И док трепнеш – њега нестане.

Зато сам се упињао да га видим. Да му не дозволим да се сакрије иза дрвета или стене, јер ће да умакне. Планина ме није замарала, пео сам се са лакоћом, желео сам да стигнем Сунце.

Грабио сам рукама за корење, верао се уз стење, и најзад, био сам на врху планине. Сунце ми није умакло. Испред мене је пукао видик. Тек тамо у даљини су се виделе друге планине, сакривене у плавичастој измаглици прожетој црвеном Сунчевом светлошћу. Црвен је био и одсјај у зеленој траци реке у долини. Њу Сунце није много занимало. Мирно и тихо је вијугала између ораница.

Ах, пажња ми је попустила. Сунце је то добро искористило и добрано одмакло према хоризонту. Овај пут сам чврсто одлучио да му не дозволим да утекне, сјурих се низ планину. Скакао сам са камена на камен, прескакао пукотине, клизао низ стрмине. Сунце је било у великој предности. Оно је већ залазило иза друге планине, а ја низ ову још нисам ни сишао. Летео сам.

Уз следећу планину сам се, чини ми се, много лакше попео. Помолио сам се иза њеног врха и поново га уловио. Поново ме је његова црвена светлост засенила. Поново му нисам дозволио да побегне.

Иза ове планине била су брда. Висока и ниска, повезана благим превојима, а међу њима нигде пута, нигде воде, нигде живе душе. А Сунце је напредовало даље. Кренух. Низ једно брдо, уз друго брдо, кроз кланце и клисуре, не скидајући погледа са Сунца. Кад сам се губио, птице су ми показивале пут, кад сам помишљао да и овај пут одустанем, само Сунце ме је охрабривало. Тада би намерно застало, да дођем до даха и прикупим снагу, а онда – неуморно је настављало даље.

И поново, с брда на брдо, с планине на планину, од реке до реке.

Повремено, сретао сам људе: на њивама, пред кућама, на путу, покрај извора. И сви су ме питали исто: Куда идем. „За Сунцем“, рекао бих и настављао даље. Кроз шуме, богазама и козјим стазама, за Сунчевим руменим светлом, за песмом птица, за топотом јелена. А оно се играло самном. Час би пожурило да ме измори, час би стало, да ме одмори. Знао сам да му се моја намера не свиђа. Нико још није стигао Сунце.

Али ја се нисам дао. Одлучио сам и тако ће бити. Само да пазим да ми не умакне погледу. Само напред, што даље од тмине.

Настављао сам даље. Новим путевима, уз нова брда, преко нових планина. Пролазио сам кроз непознате градове, видео непознате обичаје, чуо непознате језике. И сваки пут кад би ме питали: „Куда?“, добијали су исти одговор: „За Сунцем.“ Понеко од њих би климнуо главом, понеко одречно завртео. Понеко ми је пожелео срећу.

Захваљивао сам и неуморно настављао даље. Данима. Не, дани за мене нису постојали. Мој дан је почео онда када сам кренуо за Сунцем, и још увек није истекао. Не знам колико је прошло времена, сигурно поприлично. Брада ми је већ била дугачка, а и коса ми је већ проседела од ветрометине. Научио сам све Сунчеве трикове, безброј пута се са њим играо жмурке. Безброј пута је мислило да је успело да умакне, и безброј пута сам га ја поново налазио. Сада ми више није могло побећи.

Газио сам нове просторе. Био сам на местима о којима нисам ни сањао да постоје. Ох, како је овај свет леп, чудан, разноврстан и непознат у исто време. Да ми није Сунчевог светла, никад га не бих ни видео. Планине су се ређале, долине промицале, реке протицале. Из даљине све то изгледа исто и толико различито у исто време. А да ли је можда стварно исто?

Помолих поглед на врху планине. У даљини, кроз плавичасто-љубичасту измаглицу угледах планине које тек треба да прегазим. Испред мене, у дубини, долина испресецана ораницама и кривудави траг реке у којој се Сунце огледало чекајући да дођем до даха.

Да, ово је исто. Ово је она Планина, на којој сам пошао за Сунцем. Оно ме је поново довело назад. Или напред? То вероватно само оно зна.

Не смем дозволити да ме превари. Ово је само нови трик да ми одврати пажњу и утекне. Ено га, већ се искрало. Морам даље за њим, да га стигнем. Ено га, оде путем којим нисмо прошли прошли пут. Бар ми неће бити досадно да прелазим иста брда и планине, да газим исте реке, да ми исте птице показују пут. И нећу истим људима на истим непознатим језицима говорити куда идем.

Одох, морам да похитам низ планину. Одох да га стигнем. А ви, сачекајте ме овде, у тмини која наилази. Не бојте се тмине, она је пролазна, само је Сунце вечно. Иако га не видите, знајте да је ту. Ја јемчим за њега.

Ако га не стигнем, оно ће ме поново довести овде. Кад видите њега, знајте да сам ја у стопу иза, и да ми његови зраци и даље бију у очи.