Изборник Затворити

Ах каквог акрепа смо спасили

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/295

Пре неких месечак дана, замало не згазисмо колима омањи чопор паса на путу. Срећом, Јелена је успела да их избегне.

Но, у целој тој гунгули укапирали смо да су керови окупљени око мачета, стадосмо и ја изађох да растерам псе. Керови су одмах побегли, а маче је остало само на сред пута у мраку. Имао сам намеру да га склоним са пута да га неко други не згази јер је било зифт црно и да не би керова, ми бисмо колима прешли преко њега не приметивши га.

Кад сам га узео у руку, постало ми је јасно колико је ситно. А уз то је и кмекало као што мачићи кмечу када траже млека. Било ми је јасно да оно не може преживети ако га оставим. И тако паде одлука да га понесемо са собом. Уосталом, кад су се и сами керови толико сажалили на њега да га нису дирали, како ја сад да останем хладнокрван?

И тако понесмо га кући са намером да га отхранимо, па кад мало јакне, да га онда увалимо некоме. У међувремену смо установили да је женско и дали смо јој име Тули, пошто је 48 сати тулила непрестано. Била је тако мала да још није умела да једе, него смо је хранили млеком на шприц.

Месец дана касније, потпуно је ојачала, порасла је дупло, пробирљива је са храном и врло јасно ставља до знања кад јој се мази (а то је увек). Умиљата је, не прави зијан и веома је бистра.

Схватите ово и као оглас. Ако неко воли мачиће и има услова да држи једно, ето му је. Ми у стану немамо одговарајуће услове и некад ми је жао што Тули не можемо да пружимо оно што јој треба, али тако стоје ствари. Код нас је само зато што не желимо да је избацимо на улицу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Попуните израз тако да буде тачан: *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.