Једног јутра дечаку је било досадно. На морском пристаништу је наишао на чамац, попео се у њега да се забави.
Узео је весла и играјући се тако, отиснуо се од обале. Било му је веома забавно. Чамац се љуљушкао на таласима а он је замишљао да је капетан лађе, ма какве лађе – гусарског брода!
У неком тренутку схватио је да је отишао предалеко. Обала се једва видела. Окренуо је чамац и почео да весла назад. Али, већ је био превише уморан, завеслаји су му били све слабији и све више су га болеле руке. Зато он одлучи да се мало одмори. Одложи весла, леже у чамац и заспа.
Пробудио га је прасак грома. Један. Други. Трећи. Навукли су се облаци који су донели невреме, јак ветар и кишу. Таласи су постајали све већи и страшнији. Ипак, уплашио се тек када је схватио да се обала више уопште не види и да не зна на коју страну треба да заплови.
Наиђе један велики талас и лако, као да је чамар перушка, преврну га а дечака баци у море. Када је изронио имао је шта видети. Чамац је био располовљен.
Облаци су постали тамнији, а таласи још већи. Огромни таласи су га подизали и бацакали као да су играли неку своју несташну игру не марећи за његов страх.
А онда се појавио један баш огроман талас и, уместо да га подигне, обрушио се на њега свом силином. Поклопио га је, повукао у дубину мора и настао је мрак.
Пробудило га је штипкање око увета. Тргао се и осврнуо. Био је то један мали морски коњић.
– Шта радиш ти овде? – упитао га је морски коњић – Дечацима није место у морским дубинама.
– Ја сам… овај… таласи су ми преломили чамац и повукли ме у море. – одговорио је дечак несигурно.
И тако дечак морском коњићу исприча цео свој доживљај: како је пловио чамцем и како се изгубио и како га је ухватило невреме и на крају како је завршио у мору и да не зна где је и како да се врати кући.
– Можеш ли ти да ми помогнеш да се вратим кући? – упита дечак морског коњића на крају своје приче.
– Не могу. Ја никада нисам био на обали – одговори коњић – али могао би да питаш господина рака. Он је мудар и њега сви питају за савет.
– Хоћеш ли да ми покажеш како да одем код њега? – упита дечак.
– Ја не знам тачно где он живи али имам пријатељицу, рибицу, која зна. Идемо да њу питамо. Хајде!
И тако они кренуше код рибице. Убрзо је нађоше. Испричаше јој несрећни дечаков случај па она одлучи да им се придружи и поведе их код господина рака.
Док су тако путовали из морских дубина појави се морски пас. У почетку их је меркао издалека, али је кружећи почео да се све више приближава све док им није сасвим пришао и оњушио дечака.
Дечак се укочио од страха. Није могао да се помери. Разрогачио је очи тако укочен и само чекао када ће морски пас да отвори чељусти и да га смаже.
– Мммммм! Дечаче одакле ти овде? – морски пас га упита уместо да га прождере.
– Овввај… јјја… сам се изгубио! – једва прозбори дечак од страха.
– Мммммм! Изгубио? Па дабоме! Одакле би иначе дечак био овде у морским дубинама. – рече морски пас.
– Нннннемој ддда ме поједеш, молим те! – завапи дечак.
– Мммммм! Да те поједем? Нећу, не брини. Ја волим да грицнем понеког неваљалца а ти ми баш и не миришеш на таквог. Више си некако несташан. – одговори му морски пас.
Ух како је дечаку лакнуло што неће бити поједен.
Уто се у разговор умеша морски коњић па исприча целу дечакову догодовштину и рече: – Кренули смо код господина рака за савет. Он је мудар и сигурно ће знати како да дечак нађе пут кући.
– Мммммм! Добра идеја! – рече морски пас – Хајдемо онда и ја ћу са вама. – и нареди: – Дечко, ухвати се за моје пераје да те понесем, а ти рибице води!
И тако кренуше. Ускоро стигли су до стене где је живео господин рак. Али, нису га видели на стени.
– Ту је негде његова кућа – рече рибица – потражићемо га.
Наишли су на морског јежа. Упитали су га за господина рака.
– Тамо, иза оне стене – показа им јеж пут – ту му је кућа.
Иза стене дечак виде да се нешто мрда у једној рупи, па завуче руку. Нешто га је зграбило за руку и повуколо. Уплашен, трже се, извуче руку а за њу је била закачена хоботница која је почела да пружа и остале пипке да ухвати дечака.
– Хоботнице пуштај! – дрекну морски пас, и стварно, хоборница устукну и пусти дечака.
– Јао извините! – вајкала се хоботница – Нисам знала да сте то ви. Не бих ја. Мислила сам да ме је неко напао.
– Није те нико напао него тражимо господина рака – рече јој морски пас – да не знаш можда где је?
– Он живи тамо на другом крају стене – показа хобоница својим пипцима – Потражите га тамо. У ствари, показаћу вам.
И тако стигоше и пред рупу, то јест, кућу господина рака. Куцали су, довикивали али се он није одазивао.
Уто у једној рупи у близини нешто мрдну. Дечак завири и виде да неко у рупи жмирка. Овај пут ипак није завлачио руку унутра.
Морски коњић приђе и упита: – Има ли кога?
Из рупе лагано изађе јегуља. – Имам ја. Ово је моја кућа – рече.
– Тражимо господина рака, али изгледа да није код куће.
– Није, отишао је пре два дана у посету на корални гребен – одговори јегуља.
Препричаше они јегуљи целу догодовштину. И како је дечак испловио с чамцем, и како га је ухватило невреме и како га је талас потопио и да се изгубио и како су почели да траже господина рака да би му рекако како да се врати кући. Јегуља се понуди да их она одведе до коралног гребена и тако цела дружина пође на још један пут.
Када су стигли до коралног гребена приметили су да је нешто чудно. На њему није било никога. Корални гребени су познати по томе да је око њих стално гужва јер се ту највише окупљају све морске животиње. А сада није било никога. Обилазили су, загледали али нигде није било живе душе.
Коначно, нађоше у једној пукотини дубоко завучену једну морску звезду. Једва су је наговорили да изађе. Била је сва преплашена. Од ње су сазнали да је недавно преко корала зли рибар превукао своју мрежу и да је ухватио скоро све животиње. Оно мало што се извукло је побегло главом без обзира.
– И господин рак је завршио у рибаревој мрежи – рекла је морска звезда.
Сви су се растужили. Морски пас није био тужан. Он је шкргутао зубима од љутине јер зли рибари пустоше море својим мрежама.
– Јао па шта ћемо сад? – завапи морски коњић.
Нико из дружине није одговарао. Нису знали шта да раде.
– Чекајте! – ускликну дечак – Па можемо да спасимо господина рака и све остале становнике коралног гребена!
– Како да их спасимо када су ухваћени у мрежу? – невољно упита хоботница.
– Ко заврши у мрежи нема му спаса! – додаде јегуља.
– Можемо да покидамо мрежу и све их ослободимо! – рече дечак.
– Како да је покидамо? Рибарске мреже су јаке и не могу се покидати! – збуњено упита морски коњић.
– Морски пас има оштре зубе он може да је изгризе и покида! – дечак је био одлучан.
– Хмммммм! Није ти то лоша идеја! – рече морски пас – Гризао сам ја већ конопце. Грозног су укуса. Брзо! Крећемо!
Дечак се ухвати морском псу за пераја и они брзо кренуше у потеру за рибаром. Коначно су га сустигли и видели су да још није увукао мрежу на свој брод. Била је пуна свакојаких морских животиња: малих и великих риба, хоботница, ракова, јегуља, јежева, сипа, медуза и раних других животиња. Још није било касно да ослободе пријатеље.
Када су пришли близу дечак показа морском псу где да кида мрежу. Ускоро је била сва распарана и сви заробљеници су поново били на слободи. Сви су се веселили ненаданом ослобођењу и захваљивали су морском псу и дечаку на помоћи и спасу од зле судбине.
Док су се вратили до корала, сви су сазнали и за дечакову жалосну причу па су пронели вест да се тражи господин рак и ускоро се и он појавио. И он се захвалио на помоћи и спасу. Када је чуо шта се десило дечаку и да га тражи ради савета како да се врати кући рекао му је:
– Ништа не брини. Ако ко зна како да те врати кући то је делфин. Он се стално врзма око обале. Он живи код острва. Тамо ћете га наћи.
– Знам ја тог делифна. Много је досадан. Стално ме зачикава да се играмо а мени гладном баш и није до игре. Знам где је то! – рече морски пас – Дечко, идемо до њега!.
Дечак се поздрави са свима и захвали им на помоћи. Сви су били радосни што ће и он да се избави из невоље, али и тужни јер се растају од новог доброг пријатеља.
Дечак се поново ухвати морском псу за пераја и кренуше да траже делфина. Није им било тешко да га нађу. Био је код острва баш како је господин рак и рекао. Објаснише му целу ствар: дечаков бродолом и како тражи пут до куће.
– Ма наравно да знам где је то! – рече делфин – Одвешћу те.
Дечак се опрости и са морским псом. Није га се више нимало плашио јер је то био његов добар пријатељ који му је помогао у невољи. Морски пас је отишао према пучини, а делфин је са дечаком на леђима запловио ка обали. Од узбуђења и потраге дечак је био толико уморан да је успут заспао.
Пробудио га је топли зрак сунца и шум таласа. Подигао се и видео да се налази у чамцу и то на пристаништу. То је био истом онај чамац у коме се отиснуо у авантуру. Чамац је био читав! Па он је уствари целу авантуру само сањао!
Ипак пријатељи које је стекао су у његовом сећању били стварни. У морски коњић који га је другарски дочекао и рибица која им је показала пут, и морски пас који га није прождрао него му је постао велики пријатељ и морски јеж и хоботница и јегуља и господин рак и све морске животиње са гребена које су спасли.
Погледао је према пучини и учинило му се да је видео делфина како је радосно искочио из воде. Ма не… ја сам то све само сањао, помислио је.
Потрчао је кући код маме и тате али им није помињао шта му се десило. То је остала његова тајна. Само је маму и тату чврсто загрлио и у себи им обећао да никада неће бити неваљао и да ће бити мање несташан.
(испричано из главе Јакши једном приликом, пред спавање)