Ко кочи PayPal?

На ИТ сцени у Србији, данас је врела тема платни промет са иностранством. Покренута је иницијатива да се ствари знатно либерализују како би се омогућило лакше пословање кроз слободнији ток новца.

Почетни ентузијазам је врло брзо спласнуо када је ствар прешла у сферу политике. Као и многе друге, и ова иницијатива за реформу је наишла на дебео зид.

Иако сам и сам очекивао да ће та ствар бити решена, нисам се претерано изненадио следом ствари. Једна ствар коју сам научио пратећи буран политички живот у Србији то је да ништа није онако како изгледа и да нарочито ништа није једноставно као што изгледа.

Многе реформаторске идеје су одлично изгледале као замисао али су се разбиле у додиру са стварношћу политичког живота у Србији. Сетите се само свакојаких петооктобарских обећања, од којих су нека била, верујем, сасвим искрена, а која су се листом расплинула као мехур од сапунице у додиру са стварношћу управљања државом.

Друге стране приче?

У целој овој фрци око платног промета са иностранством углавном чујемо само једну страну. Она друга, која кочи се баш и не чује.

Сваки проблем има бар две стране приче и да би се решио неопходно је сагледати их све.

У причи око платног промета са иностранством ја познајем само једну: нас који се залажемо да се стари либерализују и да се омогући лакше пословање.

Једна од страна су банке. Оне су се, додуше ,огласиле и изразиле негодовање поводом иницијативе за либерализацију. Но то није ништа ново јер оне претпостављају да би велики део тог колача ишао ван њих – ако не морамо да радио са новцем преко њих, већ можемо да отварамо рачуне у иностранству, ми ћемо то и радити.

Највећи проблем са домаћим банкама је што оне раде по приниципу „узми паре и бежи“ а не сматрају да су банкарске услуге првенствено УСЛУГЕ и да зарада првенствено треба да се заснива на пружању услуга а не на зеленашењу.

Либерализовањем платног промета са иностранством, домаће банке би добиле веома озбиљну конкуренцију управо на плану пружања услуга а њима то не одговара. Њихов пословни модел, једноставно, није пружање услуга него зеленашење.

Ако неко мисли другачије нека одговори на питање како то да у Србији само једна банка омогућава платни промет у електронској трговини а и то ради са ценама које су управо зеленашке.

Коме смета што банке поистовећујем са зеленашима нек ми објасни да ли сматра да је нормално да ако радите послове у којима имате профитну маргину 2% до 10% (што је углавном случај, и то ближи 2%), банка само за трансфер новца који треба да наплатите узима 4% до 7%?

Па наравно да тим банкама не одговара да добију конкуренцију која ће да омогући бржи, лакши, транспарентнији и јефтинији ток новца и то још такав да ће у највећем броју случајева њих потпуно да заобиђе.

Постоји бар још једна страна приче са платним прометом са иностранством. Изгледа да, ма како да нам је ова држава постала марионетска и зависна од разних економских утицаја, она ипак још увек има снаге да се штити од потпуне пљачке. Ма колико да су разни државни чиновници па и политичари огрезли у свакојаким облицима корупције, изгледа да ни они још увек нису пали толико ниско да омогуће тоталну пљачку и можда и то има утицаја на кочење либерализације платног промена са иностранством.

Сасвим је разумљиво зашто нам либерализација платног промета са иностранством треба. Да бисмо могли лако да радимо са странцима и да бисмо могли да лако наплатимо то што радимо. Животни сан сваког ИТ предузетника у Србији је да има клијенте у иностранству, и да им услуге наплаћује по ценама у иностранству, а да живи и троши у Србији где је то много јефтиније.

За разлику од ситних предузетница, велики, на пример разни „инвеститори“ и тајкуни који раде са огромним новцем имају другачије приоритете који се углавном своде на што веће богаћење по сваку цену па и по цену избегавања плаћања пореза. Како би тек њима легло ко кец на десет да имају на располагању либерализован платни промет са иностранством па да не морају да измишљају свакојаке финансијске цаке и комбинације да извлаче новац из земље?

Шта даље?

Уместо жалопојки што је још један добра идеја (као и многе друге сличне) завршила пред зидом плача, треба направити корак назад и ствар боље разрадити.

Ниједан план и ниједна идеја не ваља ако се бави само позитивним последицама. Увек треба сагледати и лоше последице тих идеја и идеје прилагодити тако да се такве последице избегну или бар буду умањене.

Да ли ја имам неко конкретно решење? Немам. Нисам финансијски експерт и нисам у стању да сагледам цео проблем.

Међутим, обична логика и искуство од раније ми говори да је тотална либерализациај по правилу погрешна јер углавном омогућава да преовлађују негативни ефекти. Либерализација увек треба да буде делимична, у оним сегментима где се поспешује позитиван помак. Верујем да би такав приступ и либерализацији платног промета са иностранством имао бољу прођу.

То најпре значи да треба платни промет са иностранством прилагодити тако да се омогући додатни прилив новца у земљу који је како сада ствари стоје такорећи потпуно немогућ и држава заиста остаје без значајног прилива само зато што га спречава, што је потпуно неразумно.

Одлив новца треба ставити у други план, јер нама, у тренутној ситуацији, факат није у интересу да стварамо нове начине да новац одлази из земље. И сада постоји сасвим довољно могућности да обични грађани купе понешто у иностранству па и преко Интернета тако да задовоље неке своје потребе, које на домаћем тржишти не могу бити задовољене, али да се то не претвори у масован одлив новца.

Када су банке у питању, ту је највећи проблем што оне нису под контролом и што у ствари оне контролишу токове новца. Њих треба ставити под контролу, новим законским решењима која би ограничила могућности зеленашења и присилиле банке да прошире опсег финансијских услуга. Код нас практично не постоји могућност интернет трговине ни у оквирима домаће економије а неко очекује да ће то да добије на глобалном плану? Не иде то, прво треба решити проблеме у кући.

А тајкуни и разни „инвеститори“? Па то је ствар која је много већа од пуког платног промета са иностранством…