Три стотине је тог 29. новембра 1941. на Кадињачи
стало против три хиљаде.
Са пушкама против митраљеза.
Са два топа против десетине тенкова.
Знали су а ипак су стали.
И остали. Заувек.
Нису знали да су пали узалуд.
Њихови идеали су заборављени.
Пламен из њихових очију се угасио
Није пренет даље.
Тмина је у очима покољења
којима су дали све.
Завршени су радови на преуређењу платоа испред Градске куће у Ужицу. Назвали су га Склавковим платоом.
А за мене ће то увек бити плато Радничког батаљона.
На том месту су они стали у строј и ћутке, по хладноћи, полугладни и полуодевени, у себи се поздрављали се са својима, са богом и са самим собом, јер су знали на какав задатак иду и због чега иду.
И отишли су, обични сељаци, радници и шегрти, отишли су право у историју.
Споменик њима не треба. Треба нама, да их не заборавимо и заменимо неким кога је жена поменула на признаници за дуг.
