AirSoft užičke ratne igre

Da li oružje uvek mora da podseti na rat, njegove nemile posledice ili možda lov i to nepotrebno ubijanje koje neki čak nazivaju i sportom? Ne bih rekao. Evo ja sam na primer, protivnik i ratovanja i lova i posedovanja oružja uopšte, a volim da uzmem oružje u ruke. To je ipak prilično impozantan proizvod tehnologije. Volim i da pucam, ali samo u metu.

Kao i mnogi, nisam imao nešto mnogo prilike da to stvarno i praktikujem, najpre zbog toga što sam protiv posedovanja oružja. Neki ozbiljniji dodir sa oružjem nisam imao, osim u vojsci. To sam nadomešćivao raznim zamenama, pa i danas imam negde onaj dečji pištolj što ispaljuje kuglice, vodeni pištolj a i pravu praćku.

Pre nekog vremena se u Užicu pojavio paintball, zanimljiva ratna igra u kojoj se koriste namenske pucaljke koje ispaljuju kuglice sa bojom kao municiju. Naravno da sam i to probao, ali se pokazalo kao nepraktično, jer je zahteva komplikovanu opremu za zaštitu i uređen prostor za tu namenu i obavezno pranje svega nakon igre.

Nakon toga sam otkrio AirSoft, doduše samo na Internetu.

Upoznavanje sa AirSoft-om

Izmislisli su ga Japanci, 80-tih godina prošlog veka, kada je kod njih uvedena potpuna zabrana posedovanja  vatrenog oružja (kamo sreće da je tako i kod nas). Kako nisu mogli da imaju pravo oružje oni su izmislili zamenu: napravili su verne kopije pravih pištolja i pušaka ali koje kao municiju koriste lagane kuglice (0,12 do 0,5 grama) prečnika 6 mm i nemaju veliki domet.

AirSoft pucaljke ispaljuju kuglice vazdušnim pritiskom sa znatno manje energije nego kod pravog oružja pa samim tim i malim dometom (pištolji oko 30m, puške oko 60m i snajperi oko 100m). Energija koju kuglica na izlasku iz cevi AirSoft pucaljke ima je oko 1 džul, a poređenja radi, vazdušna puška ispaljuje metke sa energijom 7 džula. Iako su AirSoft pucaljke slabe, sasvim su dovoljne da ostave željeni utisak a da ne mogu da naprave štetu. Štaviše, nije potrebna nikakva posebna zaštitna oprema, jedino su obavezne naočari radi zaštite očiju.

Kada imate takvu igračku, otvaraju vam se razne mogućnosti, pa su tako organizovane igre u kojima su simulirane prave bitke koje su postale veoma popularne zbog visokog nivoa realnosti.

Iako igračka, AirSoft puška je sjajan proizvod tehnologije isto kao i njen uzor. Kada uzmete takvu pušku u ruke imate utisak da je ona prava, ne samo zbog izgleda, detalja i težine koji su namerno napravljeni tako da odgovaraju stvarnom modelu puške koja je kopirana, već i je i unutrašnji mehanizam primer veoma precizna mehanika. To je jednostavno naprava koja ne može da ne zainteresuje svakog poklonika tehnike.

AirSoft je u međuvremenu izašao van granica Japana, proširio se po svetu i postao veoma popularan. Danas se mogu nabaviti AirSoft verne replike maltene svakog oružja. U velikim AirSoft simulacijama, u kojima učestvuju hiljade ljudi možete videti sve, od pištolja pa do topova, tenkova pa čak i helikoptera.

Igrači AirSoft-a koji se baš prime postaju perekcionisit u pogledu detalja na oružju i drugoj opremi. Naročito se pažnja poklanja uniforamama, bilo da se radi o vernom predstavljanju savremenih ili istorijskih vojnih jedinica ili o potpuno izmišljenim vojnim jedinicama samo za potrebe igre.

Sve to sam mogao da gledam na Internetu i da zavidim ljudima kojima je to dostupno, sve dok nedavno nisam otkrio da ima i u Srbiji ljudi koji se time bave, pa čak i da postoji ekipa u Užicu. Nisam oklevao da ih kontaktiram a oni su me rado dočekali i odmah pozvali da im se pridružim na sledećem druženju, što sam oberučke prihvatio.

Prvi put

Moram priznati da sam jedva dočekao nedelju, kada je bilo zakazano druženje.

Najviše me je, naravno, interesovalo da vidim te pucaljke ali i ljude koji se bave AirSoft-om. Verovatno, kao i drugi, bio sam malo skeptičan kakvi ljudi mogu da se lože na ovakve stvari, koje po pravilu privlače militantne i neiživljene klince.

Dogovor je bio da se skupimo u gradu a zatim odemo na Jelovu Goru. Već prvi susret je bio ohrabrujući. Pokazalo se da su to sve normalni ljudi kojima je AirSoft u stvari odličan povod da izađu u prirodu. Ono što se odmah primeti to je da u stvari nema klinaca. Naime, u AirSoft-u je zabranjeno da učestvuju mlađi od 18 godina. Mlađi, nažalost, nisu baš skloni odgovornom ponašanju i disciplini.

U stvari, iako su AirSoft puške igračke, zanimljivo je da se svi poklonici AirSoft-a ponašaju kao da u rukama imaju pravo oružje. Postoje pravila ponašanja koja pušku tretiraju kao da je prava, odnosno, kao da je opasna: nošenje naočara za vreme aktivnosti je obavezno, pucaljka se van mesta aktivnog korišćenja uvek je razoružana i ispražnjena, minicija se nikada ne drži zajedno sa pucaljkom, oružje se nosi spakovana u torbi ili kutiji, a na javnim mestima se ne pokazuje. Ne puca se u prozore, automobile i tuđu imovinu uopšte, a naročito je zabranjeno pucati na životinje. Sve to ukazuje da su igrači AirSoft-a odgovorni i veoma pažljivi.

I tako, probijen je led, utvrdio sam da sam među normalnim ljudima i da će dan u stvari biti veoma zanimljiv sa njima, kao što sam se i nadao.

Iako smo jedno vreme čekali da se svi okupe, a ja jedva čekao da vidim puške, nisam za to imao prilike. Puške su bile spakovane i nikome nije padalo na pamet da ih vadi i pokazuje mi ih na ulici. Pošto sam pretpostavio da će tako biti nisam to ni tražio, nego sam strpljivo čekao polazak.

Pa to je ko pravo!

Za razliku od susreta u gradu, kada smo stigli na odredište na Jelovu Goru, puške su odmah iznete na svetlo dana. Kako je bilo nas nekoliko koji smo došli da vidimo kako sve to izgleda, momci su se potrudili da ponesu sve što imaju i začudo, uopšte nisu imali problem da nam daju pucaljke da uzmemo, pipamo, razgledamo, rasklapamo, pa i da pucamo iz njih kao i da nam objasne sve što pitamo.

Sve ono što sam prethodno pročitao o AirSoft-u pokazalo se tačno. Te pucaljke su stvarno kao prave puške. Kada sam uzeo repliku AK47 imao sam potpuno isti osećaj kao kada sam u rukama držao pravi AK74 (varijanta AK47 u upotrebi u našoj vojsci). Izgled, težina, dodir metala, ma sve je veoma verno napravljeno – KAO PRAVO!

S obzirom da su puške realne replike pravog oružja i da im odgovaraju po dimenzijama tako odgovara i sva originalna dodatna oprema: nišani, optike, laseri, baterijske lampe… ma sve. Kako su originalni dodaci skupi, i to je sve napravljeno u obliku replika. Izgleda isto, radi slično, samo je kvalitet prilagođen ceni. Čak je i održavanje potrebno, kao što je čišćenje i podmazivanje.

Ne morate pitati, naravno da sam pucao. S obzirom da se ne koristi barutno punjenje (a i nemoguće je), replike su znatno tiše. Kod električnih verzija, samo se čuje zujanje motora i rad mehanike a trzaja praktično i nema. Na nekim puškama su ugrađeni dodaci koji simuliraju trzaj zatvarača prilikom pucanja. Kod gasnih replika se čuje veoma blagi prasak kada se oslobodi gas i oseti se blag trzaj koliko da imate osećaj da se nešto dogodilo.

Tek prilikom pucanja vidi se razlika između pravih pušaka i replika. Najpre, replike ispaljuju kuglice koje su od biorazgradivog materijala koji liči na plastiku (kako sam čitao, prave ih i od kukuruza).

Kuglice nisu aerodinamične i to znatno utiče na domet, a i veoma su lagane (najčešće se koriste kuglice od 0,20 i 0,25 grama) pa ih vetar i različiti slojevi vazduha lako skrenu sa putanje. Stoga je bila potrebna velika umešnost da se napravi mehanizam koji će biti precizan i imati prihvatljiv domet. To je postignuto primenom veoma precizne i ne baš jednostavne  mehanike. Kuglice se proizvode sa preciznošću prečnika od jednog stotog dela milimetra, a ni cev pucaljke nimalo ne zaostaje.

S obzirom da je domet mali, a kuglice su obično bele ili žute boje, praktično vidite putanju kuglice i gde je ona pogodila (naročito ako pucate rafalno) pa to možete  koristiti za popravku gađanja. Tako nešto sa pravom municijom je nemoguće ako ne koristite takozvane svetleće metke. Naravno, kako se meci vide u letu, tako i nerijatelj po njima može da uoči skrivenog strelca. Ozbiljni strelci, naročito snajperisti, zbog toga koriste kuglice crne boje i potpuno se oslanjaju na svoju veštinu i dobro podešen nišan.

Takođe, okviri za replike primaju mnogo više kuglica nego što staje municije u okvire pravih pušaka, pa sebi možete da priuštite i da budete rasipni (kuglice su, inače, veoma jeftine).

Doživljaj

Kada se naviknete na to da puške ne pucaju kao prave i na mali domet, počinje da bude zanimljivo jer sve ostalo je isto kao sa pravim oružjem. U igri primenjujete sve što se i inače radi u borbenim situacijama: šunjate se, puzite, trčite, prikradate se, maskirate se, izviđate, smišljate kako da iznenadite i eliminišete neprijatelja i pritom stvarno možete da ga upucate, ali i da sami budete upucani ako napravite grešku, ako neprijatelj vas nadmudri ili naprosto ako nemate sreće.

Upravo to što možete da upucate ili budete upucani, igri daje onu potrebnu dozu realnosti. Igrači se zaista ponašaju kao da idu u pravu akciju i za vreme igre se ponašaju kao da im je glava stvarno u torbi. Kada se ne igra aktivno, organizuju se treninzi gde se vežbaju prave veštine: gađanje, komandovanje, komunikacija, taktičke radnje, čitanje karata i snalaženje na terenu, davanje prve pomoći, a čak se radi i na podizanju fizičke pripremljenosti.

Mene ne privlači samo pucanje, koliko sve ono što je vezano za borbene aktivnosti: planiranje, organizacija, komunikacija, nadmudrivanje, potreba da se reaguje u trenutku u uslovima kada se stvari vrlo brzo dešavaju i najviše, što se sve to dešava napolju, u prirodi.

Zanimljivo je da AirSoft nije baš pravi sport u smislu da ne postoji mnogo merljivih elemenata u kojima bi ljudi mogli da se takmiče, pa i nema takmičarski karakter. AirSoft nema klasičan cilj, već, kao što neko mudro reče, svrha nije u tome da se dođe na cilj, već sve ono što se dešava dok se ne dođe na cilj. Jedinica dobija neki zadatak, ili češće više zadataka i ona radi na tome da ih obavi rešavajući probleme i prepreke na koje naiđe usput. Druge jedinice rade imaju svoje zadatke pa i te da ometu druge u izvršenju svojih zadataka. Ko se bolje snađe, obaviće svoje a ako ih ne obavi, bože moj – ima sledeća igra.

U AirSoft-u ne postoji način da se utvrdi da li je neko pogođen ili ne. Sve je na pogođenom – da objavi da je pogođen. Smatra se nečasnim da neko prećuti ako  je pogođen. Biti pogođen ne znači biti neuspešan. Pogođeni izlazi iz igre i čeka sledeći krug u kome će se truditi da ne bude pogođen. U nekim igrama, naročito ako ima manje ljudi, pogođeni u stvari izađe iz igre na kratko, pa se ponovo uključi, simulirajući tako pojačanje. Ima i varijanti sa ranjavanjem. U svakom slučaju, cilj nije pobeda po svaku cenu, nego sama igra.

AirSoft igrači ne vole mnogo ljude koji žele da pobede po svaku cenu. Više se ceni timski duh, dovitljivost, briga o drugima i fer-plej.

A lepo je i kad, na kraju dana, posle celodnevnog „ratovanja“ shvatite koliko ste u stvari proveli vremena u prirodi, u aktivnoj rekreaciji  i koliko ste prepešačili a da toga u stvari niste ni bili svesni i da vam nije teško palo.