„Које су боје моје очи?“
питаће ме, знам,
а ја не знам.
Кад год сам у њих гледао
видео сам дубину језерску,
и доле, негде на дну,
себе, као у сну.
Кад год сам у њих гледао
видео сам морску пучину,
и себе, како плутам,
бескрајем тим лутам.
Кад год сам у њих гледао
видео сам извор планински,
горско ме око гледа,
а срце пуно леда.
Кад год сам у њих гледао
видео сам дугу нестварну,
боје – душа да стане.
Која у око да кане?
„Šta god da kažem, pokvariću“…
Predivno! Toplo, jednostavno i iz duše!