Од стене настаје
камен.
Од камена постане
песак.
Од капи настане
поток
Од потока буде
река.
Кад је потребно
буди стена.
Кад је потребно
буди кап.
Јаворска вечна стража
уснула а пази
да Турчин опет
Србију не гази.
Под Василиним врхом
укопана стоји,
чета мала
а велика броји.
Сви на једном месту
неми а све рекли
потомству за углед
јер нису поклекли.
АКО
Радјард Киплинг
(превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;
Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом ,
Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ
Ако можеш да погледаш у очи Победи или Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: Истрај! […]
[ ... види цео чланак ... ]
Светла града
И ове ноћи на Старом граду
седим опет сам,
светла града, новог града
посматрам.
И све је исто као некад
сад се подсећам
светла града, истог града
ал не бих сам.
Светла града прешла су
светлосне многе године
а ове моје,
још увек стоје
на зиду исте градине.
У који град је отишла
где ли је сад?
Светла града, нашег града
сети ли се кад?
Протичу људи.
Протичу догађаји.
Протиче живот.
Протичу ситна задовољства.
Протичу љубави.
Протичу и песме.
Протичу другарства.
Протиче срећа.
Време је дар богова.
Не троши га узалуд.
Једно јутро
на раме ми села
моја сеја, голубица бела.
„На рамену
гугући ми тихо,
осим тебе, не воли ме нико.“
Гугутала
сеја на рамену,
миловала крилом по темену.
„Иди сејо,
милуј драгог свога
ласније је од рамена мога.“
Прхну сеја
небу у висине
одлетела, драгом у даљине.
Суза кану,
сеју испратила,
тешка туга срце испунила.
