Села по Србији су опустела. Нема људи да преносе сећања на људе и догађаје. Само су још гробља остала. Надгробни споменици још стоје као камени сведоци постојања људи.
Снимљено на планини Јавор, засеок Брадићи код Кушића, 7. октобра 2023.
Сниматељ и монтажер: Пеђа Супуровић
Музика: Олег Килилков (Pixabay)
Три стотине је тог 29. новембра 1941. на Кадињачи
стало против три хиљаде.
Са пушкама против митраљеза.
Са два топа против десетине тенкова.
Знали су а ипак су стали.
И остали. Заувек.
Нису знали да су пали узалуд.
Њихови идеали су заборављени.
Пламен из њихових очију се угасио
Није пренет даље.
Тмина је у очима покољења
којима су дали све.
Јаворска вечна стража
уснула а пази
да Турчин опет
Србију не гази.
Под Василиним врхом
укопана стоји,
чета мала
а велика броји.
Сви на једном месту
неми а све рекли
потомству за углед
јер нису поклекли.
Наиђох на необично гробље на Јелину (Сијерач, Рогачица, Бајина Башта). Велико гробље се по свему судећи користи од искона. Вероватно најстарији споменици су белези без обележја, само одваљени камени блокови разних величина и облика. Уз њих су и старински камени споменици који у себи имају уклесан старински крст или су и сами у облику крста. А по ободу гробља нови савремени гробови који показују да је таштина ипак победила.
Људи су заборавили да себи спомен зидају целога живота а да гробни споменик служи само да људи знају да не газе по гробу.
