Јаворска вечна стража
уснула а пази
да Турчин опет
Србију не гази.
Под Василиним врхом
укопана стоји,
чета мала
а велика броји.
Сви на једном месту
неми а све рекли
потомству за углед
јер нису поклекли.
Светла града
И ове ноћи на Старом граду
седим опет сам,
светла града, новог града
посматрам.
И све је исто као некад
сад се подсећам
светла града, истог града
ал не бих сам.
Светла града прешла су
светлосне многе године
а ове моје,
још увек стоје
на зиду исте градине.
У који град је отишла
где ли је сад?
Светла града, нашег града
сети ли се кад?
Протичу људи.
Протичу догађаји.
Протиче живот.
Протичу ситна задовољства.
Протичу љубави.
Протичу и песме.
Протичу другарства.
Протиче срећа.
Време је дар богова.
Не троши га узалуд.
Једно јутро
на раме ми села
моја сеја, голубица бела.
„На рамену
гугући ми тихо,
осим тебе, не воли ме нико.“
Гугутала
сеја на рамену,
миловала крилом по темену.
„Иди сејо,
милуј драгог свога
ласније је од рамена мога.“
Прхну сеја
небу у висине
одлетела, драгом у даљине.
Суза кану,
сеју испратила,
тешка туга срце испунила.
Као вук самотњак,
отуђен од свих,
лутам планином
и тражим друштво.
А кад га нађем – прождерем га
јер, слободан сам
само кад сам
сам.
Хука ветра кроз разрушене зидине
стапа се са жубором Ђетиње
подсећајући на прошла времена.
Тек понеки топот камена под ногом
буди дух спокоја
и заборављене прошлости.
Лаганим кораком ходим празнином
између јаве и сна, и,
помало наслућујем да пролазим
границе од некад ка сад и ономе
што ће тек бити.
Ток мисли не успева да прати
нејасан ток времена.
Све је пролазно
и од свега остане само разрушен камен
као спомен и опомена.
