Od stene nastaje
kamen.
Od kamena postane
pesak.
Od kapi nastane
potok
Od potoka bude
reka.
Kad je potrebno
budi stena.
Kad je potrebno
budi kap.
Javorska večna straža
usnula a pazi
da Turčin opet
Srbiju ne gazi.
Pod Vasilinim vrhom
ukopana stoji,
četa mala
a velika broji.
Svi na jednom mestu
nemi a sve rekli
potomstvu za ugled
jer nisu poklekli.
Svetla grada
I ove noći na Starom gradu
sedim opet sam,
svetla grada, novog grada
posmatram.
I sve je isto kao nekad
sad se podsećam
svetla grada, istog grada
al ne bih sam.
Svetla grada prešla su
svetlosne mnoge godine
a ove moje,
još uvek stoje
na zidu iste gradine.
U koji grad je otišla
gde li je sad?
Svetla grada, našeg grada
seti li se kad?
Protiču ljudi.
Protiču događaji.
Protiče život.
Protiču sitna zadovoljstva.
Protiču ljubavi.
Protiču i pesme.
Protiču drugarstva.
Protiče sreća.
Vreme je dar bogova.
Ne troši ga uzalud.
Jedno jutro
na rame mi sela
moja seja, golubica bela.
„Na ramenu
gugući mi tiho,
osim tebe, ne voli me niko.“
Gugutala
seja na ramenu,
milovala krilom po temenu.
„Idi sejo,
miluj dragog svoga
lasnije je od ramena moga.“
Prhnu seja
nebu u visine
odletela, dragom u daljine.
Suza kanu,
seju ispratila,
teška tuga srce ispunila.
Kao vuk samotnjak,
otuđen od svih,
lutam planinom
i tražim društvo.
A kad ga nađem – prožderem ga
jer, slobodan sam
samo kad sam
sam.
