Некад сам суботом волео да кад је лепо сунчано јутро, нарочито у пролеће, одем и купим комплет лепињу за доручак.
Па онда седнем у неки парк на клупицу, распакујем лепињу и ставим је поред себе.
Узмем поклопац, откинем комад па га умочим у лепињу, онако са три прста, да се добро натопи и онда то ставим у уста и са ужитком дуго и лагано жваћем не би ли осетио чулом укуса све до задњег молекула.
И тако комад по комад прво би отишао поклопац.
Онда бих прешао на главно јело. Пошто је претоп (моча) већ у доброј мери отишао са поклопцем, сада могу да кидам саму лепињу без бојазни да би се нешто просуло или капало. […]
[ ... види цео чланак ... ]
Мене тај призор сваки пут изнова одушевљава, а хвала богу, живим у таквом пределу где се човеку често деси да се задеси у дубокој ведрој планинској ноћи.
Ретко ко не воли лимунаду, управо због њеног киселог укуса који активира све чулне ћелије у усној дупљи. Увек волимо јаку лимунаду, а не неку разблажену и бљутаву, чак и шећера мора да буде више, све због укуса.