Изборник Затворити

Ужичка комплет лепиња

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/9733

Некад сам суботом волео да кад је лепо сунчано јутро, нарочито у пролеће, одем и купим комплет лепињу за доручак.

Па онда седнем у неки парк на клупицу, распакујем лепињу и ставим је поред себе.

Узмем поклопац, откинем комад па га умочим у лепињу, онако са три прста, да се добро натопи и онда то ставим у уста и са ужитком дуго и лагано жваћем не би ли осетио чулом укуса све до задњег молекула.

И тако комад по комад прво би отишао поклопац.

Онда бих прешао на главно јело. Пошто је претоп (моча) већ у доброј мери отишао са поклопцем, сада могу да кидам саму лепињу без бојазни да би се нешто просуло или капало.

Откидао бих крајку по крајку и јео.

Увек прво једем корицу, онако благо запечену и хрскаву а опет сочну од моце коју пекари зналци нарочито сипају по ивици баш уз корицу. То је сланији део лепиње који те разбуди ако си још поспан.

Уједно, корица ти и задовољи ону неутажну јутарњу глад која, ако подуже чекаш у реду за иеплњу, прелази и у благи бол у желудцу. Корица те таман засити толико да престанеш да једеш халапљиво

И тако, кад поједем и корицу, на пекарском папиру поред мене остаје само средина. Најсочнији део лепиње. Глад ме је већ прошла и овај део остаје као чисти ужитак.

Откидам комад по комад и препуштам се укусу. Овај део лепиње се просто топи у устима. Ту нема шта да се жваће, хлеб је у потпуности натопљен претопом, јајетом и кајмаком у јединствену масу чврсту таман толико да само што се не распадне међу прстима.

Како нисам неки љубитељ замашћивања прстију док једем, нарочито овако на клупици у парку, онда средину откидам само у почетку, док још има крајева довољно чврстих и мање масних.

Када остане баш сама средина, то узмем цело, пресавијем и једем као сендвич. Ма колико био хедониста обично у овом тренутку преовлада незасистост и цео комад просто прогутам уемсто да у њему натетнане уживам. Шта ћу, то је просто јаче од мене.

А има нешто и у томе што је средина толико натопљена да, кад загризеш, то почне да цури на све стране па немаш другог избора него да што пре изједеш да се не би усвињио.

И на крају, обавезно покупим и најситнију мрвицу ако је остала на папиру и све то педантно позобам. Не оствим ништа ни за птичице које се весело окупе око мене очекујући да ће за музичку пратњу које су приредили добити нешто. Жао ми их је, али то је јаче од мене. Обично им се одужим неком другом приликом кокицама или нечим сличним.

Када је лепиња поједена папир згужвам у лоптицу и уједно њиме обришем руке и уста. Мада сад често уз лепињу дају и салвете тај осећај грубог и мирисног пекарског папира је незаменљив.

Не устајем одмах, сачекам да се доручак мало слегне. Уживам у топлом јутарњем сунцу, птичицама које још увек певају надајући се нечем, зеленишу око себе и ваздуху.

Ех, данашње јутро је баш право за једење лепиње.

1 Comment

  1. Филип

    Респект!

    Хм, кад сам био млађи то је могло, ал сад бих тако нешто јео само ако бих ‘тео да се одјавим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Попуните израз тако да буде тачан: *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.