Једно јутро
на раме ми села
моја сеја, голубица бела.
„На рамену
гугући ми тихо,
осим тебе, не воли ме нико.“
Гугутала
сеја на рамену,
миловала крилом по темену.
„Иди сејо,
милуј драгог свога
ласније је од рамена мога.“
Прхну сеја
небу у висине
одлетела, драгом у даљине.
Суза кану,
сеју испратила,
тешка туга срце испунила.