Ти си моја песма.
Сваки њен стих,
зарез
и пауза
у ствари си ти.
Сваки твој покрет је бура осећања,
сваки твој додир бунило песника
и сваки твој поглед врхунац заноса.
Ти си моја песма,
која се наставља
сваким нашим сусретом.
Тужна је и кад киптим од задовољства
сетна и када сам најсрећнији,
недовршена и кад се растадосмо.
Ти си моја песма
и ја од ње не одустајем.
Никада.
Тражила си ми једном
да ти напишем песму,
а ја окасних.
Из мене речи полако теку,
и док саставих,
реч по реч,
стих по стих,
прву строфу
ти си већ отишла.
Кад ме тако погледаш
срце застане.
Кад ме само додирнеш
крв узавре.
Кад би ме сад пољубила
умро бих.
Зато стани, девојко,
не прилази.
Многи се представају као паметни зато што имају рачунар.
Заборављају да се тек без рачунара покаже ко је заиста паметан.
Не остајте овде!… Сунце туђег неба
грејаће вас боље но што ово греје.
Горки су овде залогаји хлеба
где си роб своме, а брат брата меље.
Од маћехе своје, свак ће наћи бољу!
Кад маћеха худа земља вам је ова
а другде вас чекају са хлебом и сољу –
идите тамо, где судба је боља.
Прадедови ваши беху прави диви,
узори светли, што чувати знаше;
у овој земљи не остајте и ви,
сад је целу туђем распродаше.
Ко пуста грана, кад јесења крила
тргну јој лисје и покосе ледом,
с вама и без вас Србија би била.
Скрнављена мајка растаће се с чедом. […]
[ ... види цео чланак ... ]
На улици истакоше
велико огледало.
Стадох пред њега
и не препознадох се.
Да испод њега није писало
да сам то ја – не бих знао.
То нису моје очи,
нису моје црте лица,
није моја коса,
није моја одећа.
Погледах низа се.
Протрљах очи
и поново се погледах.
Мој весели поглед
у огледалу је зао.
Чак и моја црвена кошуља
у огледалу изгледа црна.
Не то нисам ја,
а пише да јесам.
Пише и да је огледало поклон
пријатељског
америчког народа.
