Ti si moja pesma.
Svaki njen stih,
zarez
i pauza
u stvari si ti.
Svaki tvoj pokret je bura osećanja,
svaki tvoj dodir bunilo pesnika
i svaki tvoj pogled vrhunac zanosa.
Ti si moja pesma,
koja se nastavlja
svakim našim susretom.
Tužna je i kad kiptim od zadovoljstva
setna i kada sam najsrećniji,
nedovršena i kad se rastadosmo.
Ti si moja pesma
i ja od nje ne odustajem.
Nikada.
Tražila si mi jednom
da ti napišem pesmu,
a ja okasnih.
Iz mene reči polako teku,
i dok sastavih,
reč po reč,
stih po stih,
prvu strofu
ti si već otišla.
Kad me tako pogledaš
srce zastane.
Kad me samo dodirneš
krv uzavre.
Kad bi me sad poljubila
umro bih.
Zato stani, devojko,
ne prilazi.
Mnogi se predstavaju kao pametni zato što imaju računar.
Zaboravljaju da se tek bez računara pokaže ko je zaista pametan.
Ne ostajte ovde!… Sunce tuđeg neba
grejaće vas bolje no što ovo greje.
Gorki su ovde zalogaji hleba
gde si rob svome, a brat brata melje.
Od maćehe svoje, svak će naći bolju!
Kad maćeha huda zemlja vam je ova
a drugde vas čekaju sa hlebom i solju –
idite tamo, gde sudba je bolja.
Pradedovi vaši behu pravi divi,
uzori svetli, što čuvati znaše;
u ovoj zemlji ne ostajte i vi,
sad je celu tuđem rasprodaše.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
trgnu joj lisje i pokose ledom,
s vama i bez vas Srbija bi bila.
Skrnavljena majka rastaće se s čedom. […]
[ ... vidi ceo članak ... ]
Na ulici istakoše
veliko ogledalo.
Stadoh pred njega
i ne prepoznadoh se.
Da ispod njega nije pisalo
da sam to ja – ne bih znao.
To nisu moje oči,
nisu moje crte lica,
nije moja kosa,
nije moja odeća.
Pogledah niza se.
Protrljah oči
i ponovo se pogledah.
Moj veseli pogled
u ogledalu je zao.
Čak i moja crvena košulja
u ogledalu izgleda crna.
Ne to nisam ja,
a piše da jesam.
Piše i da je ogledalo poklon
prijateljskog
američkog naroda.
