Ne, ne mislim na to da posedujete ličnog lekara, već na to da je prvi januar ove godine bio krajnji rok da svi građani izaberu svog lekara.
Niste? Ništa se ne brinite. Kako izgleda oko polovine stanovništva Srbije to nije učinilo, država je odlučila da rok produži za još šest meseci.
Ako ni nakon tog roka ne izaberete lekara, moraćete da plaćate preglede. Na prvi pogled to je loša vest, a na drugi pogled?
Ček, pa ja i sada plaćam te preglede. Ima preko 15 godina kako radim i plaćam zdravstveno osiguranje, a svega nekoliko puta sam zaista išao kod lekara. Ne zato što mi nije trebao lekar, nego zato što mi nije trebalo malteritranje našeg zdravstvenog sistema. Mnogo je jeftinije i efikasnije, a naročito zdravije za živce i srce, lečiti se sam ili otići kod privatnog doktora, gde lepo platite i nađete pomoć svojoj muci.
Svaki put kada sam išao u Dom zdravlja ili bolnicu, samo sam se nepotrebno nervirao, jer je ceo taj sistem i postavljen tako da vas nervira, iritira i motiviše da ga izbegavate.
Da budem precizan, otkako sam privatnik, a tome ima nekih osam godina, samo dvaput sam overio zdravstvenu knjižicu, jednom kada sam otvorio firmu, i jednom kada je ženi bila potrebna operaija pa sam morao da prođem kroz pakao pribavljanja papirologije da dokažem da sam namirio sve obaveze državi kako bi nam overili knjižice (iako službenica zdravstvenog sve te podatke već ima na svom računaru).
A da, i pored toga, ženinu operaciju smo morali da platimo u celosti, iako je obavljena u državnoj bolnici.
A ako već plaćamo, kakve onda iam razlike, da li plaćamo lekaru u državnoj ustanovi ili privatniku? A da, pa mi smo platili zdravstveno osiguranje, to valjda znači da imamo pravo na zdravstvenu zaštitu.
E nije nego!
Ceo zdravstveni sistem je osmišljen tako da lekari imaju što manje posla, a da građani kod istih lekara idu u njihove privatne ordinacije – gde se sve plaća. Paradoksalno, novi zakon, umesto da tako nešto onemogući, on je čak napravljen tako da još više pospeši tu pojavu.
Meni to lično ne smeta, sve što želim to je da, ako mi je već potreban doktor, da mogu da mu se obratim odmah, i da mi odmah pomogne, a ne da moram da zakažem pregled kod njegovog visočanstva u roku za koji ću i sam da prezdravim, a kada dođem na red, da izgubim dva-tri dana na maltretman.
Neka hvala, lečiću se ja kao i do sada, o svom trošku, samo očekujem da mi država više ne naplaćuje zdravstveno osiguranje koje ionako ne koristim ili bar da mi omogući da ga koristim onako kako to meni odgovara.
Koliko sam do sada para uplatio za zdravstveno osiguranje, mogao sam da se u istom periodu svakog meseca bar jednom izlečim od neke boleščine. Ja sam praktično opljačkan od strane države i želim da se ta pljačka prekine.
Nedavno sam pričao sa jednim prijateljem, zvanično je nezaposlen, radi na crno, služba za zapošljavanje ga skinula sa osiguranja u onoj čistki početkom prošle godine, pa nema zdravstveno osiguranje. Ispalo je da mu je tako čak i bolje, jer on troškove lečenja plaća kao i ja, samo s tom razlikom što plaća samo ako mu j edoktro stvarno potreban, a ne da ga država harači kroz plaćanje osiguranja.
Dakle, gospodine ministre, ne moraš mi vraćati moje pare, samo mi ostavi da ubuduće sam platim onog doktora koga želim, a ne da tebi dajem pare u kasu, a da od toga ne vidim ama baš nikakvu korist, već da svejedno, opet moram da plaćam doktora.
Da se razumemo, nisam protiv zdravstvenog osiguranja. Smatram da je ono neophodno, jer se samo tako stanovništvo može obavezati da sebi obezbedi potrebnu zdravstvenu negu. Samo želim da taj novac koji odvajam za osiguranje zaista i upotrebim.
Nije problem u osiguranju, nego u tome kako se ono koristi. U nekim državama je to vrlo lepo rešeno – oni ne prave razliku između državne i privatne lekarske prakse. Možeš da odeš kod bilo kog doktora i kao osiguranik dobiješ isti nivo zdravstvenih usluga. Pa ti lepo odeš kod doktora kome veruješ i ko će da se prema tebi odnosi primereno i kulturno – a to znači da onda svi oni moraju da se ponašaju primereno, jer im posao zavisi od toga da li će im pacijenti odgovarati.
A ako nećeš državno osiguranje uvek možeš da se predeliš za privatno, koje je u stvari tvoj lični fond i taj novac ti je na raspolaganju onda kada ti zatreba lekarska pomoć.
A ne ovako kao kod nas: mi plaćamo lečili se ili ne, doktorima je zagarantovan (i ograničen) broj pacijenata, nikako veliki da se pretrgnu od posla, imaju zagarantovane plate, pa što onda da rade? Zbog toga je osoblje neprijatno prema pacijentima, i zbog toga sve procedure obavljaju usporeno, i zbog toga je lekarska usluga nekvalitetna i ovlašna, više da se ispuni forma, nego da se zaista nešto učini, a sve ne bi li pacijent digao ruke i prestao da dolazi, ili bi, još bolje, došao privatno kod istog doktora ili drugog doktora koji je u talu sa ovim u državnoj službi, gde će da dobije brzu i efikasnu uslugu, ali to mora da plati.
Eh… Ako kreneš na blogu da pišeš o tome šta sve ne valja u našoj zemlji napisaćeš Wikipediu. :)
Eh, ako već ne mogu da promenim stvari, mogu bar da kažem šta mislim da ne valja :(
Oko ovašne lekarske pomoći se ne slažem. Imam nekih bliskih iskustava sa medicinskim fakultetom i moram izneti činjenicu da velika većina studenata koji upišu i završe su bubatori koji ne misle svojom glavom. Ljude možeš naučiti znanju ali ih retko kad možeš naučiti da razmišljaju (ako to ne čine sami od sebe). Tako da se medicinski fax otaljava, dobiju se diplome i onda imamo gomilu ljudi koji su pročitali manual o upotrebi i popravci ljudskog tela ali zapravo ne znaju to da primene(ili barem ne dobro).
Nezgodna misao da vas leči neko ko zaključuje samo na osnovu suvih činjenica.
Najgore je što sistem studija eliminiše studente koji koriste sopstveni mozak za donošenje zaključaka. Ali to je svugde/uvek tako.
Sva ta zavera počinje mnogo pre nego se lekari uključe u sistem za oduzimanje para civilima.
Kao što volim da kažem: „Doctors, they cure you to death.“
Kada se spomenu doktori, uvek se rado setim velike mudrosti Bate Stojkovića u „Sabirnom Centru“… Kaže, „medicina, to je hirurgija. Ostalo je sudbina“. :)
Što se izabranog lekara tiče, kada sam prebacila karton na medicinu rada pre par godina, tada sam izabrala jednog, koji tu više ne radi. Onda sam izabrala drugog, koji takođe više ne radi ovde. Hm. I šta, sada ja treba da budem odgovorna što oni ne umeju da vode kadrovsku politiku?
A s obzirom da su naši lekari toliko pedantni i detaljni (čast izuzecima), da prosečan pregled traje 10 sekundi, nekako mi sigurnije dođe da ono što me zanima pročeprkam na netu.
Zanimljivo, neki dan baš kolega priča, i njegova doktorka više ne radi :)
Moja sugrađanka Džejn Dou je odlučila da ode kod lekara. Kako stoje stvari, to će biti iskustvo u nastavcema. Evo prve epizode: http://www.dzejndou.com/?p=83
Džejn Dou, druga epizoda: Bolnica, prvi put
http://www.dzejndou.com/?p=84
Džejn Dou, poslednja epizoda: Konačni obračun
http://www.dzejndou.com/?p=85
Heh, ludo i nezaboravno iskustvo. :) …Barem meni. Mogu misliti kako je onima koji moraju da idu od lekara do lekara. Meni je taj famozni odlazak bio više vid rekreacije, nego nužnost.
Evo ga i Deusdies morao kod lekara…
http://deusdies.wordpress.com/2009/02/10/neljubaznost/
Evo je i Cybercat je naletela na naše zdravstvo
http://www.webstrana.com/blog/2009/02/11/da-li-cemo-vise-ceniti-ljudski-zivot-kada-budemo-deo-evrope/