Koji je najbolji društveni sistem?

Već smo dobrano odmakli u 21 vek. Kada smo bili mnogo mlađi zamišljali smo da će on doneti blagostanje celom ljudskom rodu, a ispostavilo se da je sve ispalo sasvim drugačije. Idealizovali smo sposobnost ljudi da stvore pravedno društvo u kome će biti važno bogatstvo duha i znanja a ne materijalno bogatstvo.

Razmišljajući o tome zašto se u celom svetu i pored svih političkih promena ne vidi boljitak, već naprotiv, društvo postaje sve iskvarenije zaključio sam da je sam jedan ključni činilac: nedostatak i želje i volje da se stvori društvo koje radi u opštem interesu. Glavna pokretačka sila svih sadašnjih i bivših društvenih procesa je želja da se pribavi neka korist sebi lično, porodici ili drugoj društvenoj grupaciji kojoj pripadamo.

Čak i kada se javno priča o tome da treba da se radi u opštem zajedničkom interesu, to se priča iskreno, već zato da bi se pridobila podrška naivnih i neupućenih – radi ostvarenja sopstvenih interesa.

Zašto ljudi nisu spremni da rade u opštem interesu, ne znam. Nemam objašnjenje. Verovatno nam je to u prirodi i pretpostavljam da bi neki psiholog to mogao da objasni.

Zar nije logično da ako radimo u opštem interesu da to znači da radimo i u svom? Ako svima bude bolje, zar neće i nama biti bolje?

Ne kažem da među nama nema onih koji tako misle i tako i rade, ali su oni u velikoj manjini i njihovo delovanje se ne primećuje u moru svih ostalih koji samo grabe i otimaju za sebe. Pri tom ne mislim samo na bukvalnu pljačku i otimanje. Ja to sebično ponašanje vidim i u malim stvarima: kada se neko gura preko reda, kada vaš odnos prema nekome određuje kojoj društvenoj grupi pripada, kada ćete podržati nekoga samo zato što pripada vašoj grupi čak i kada je očigledno da greši u svojim postupcima ili stavovima, kada kupujemo nešto to nam očigledno ne treba i slično.

Kakav bi trebalo da bude najbolji društveni sistem?

Definicija takvog sistem a možda i ne mora da bude složena i teška za razumevanje. Sve se svodi samo na taj jedan princip: opšti interes. Svaki član takvog društva, šta god da radi to treba da radi radi opšteg interesa i sopstvene potrebe treba da namiruje kroz taj opšti interes.

A osnovni interes društva treba da bude da svaki pojedinac dobije priliku da se razvije i ostvari svoje mogućnosti do granica svojih sposobnosti. Jer samo tako on će ostvariti najbolji doprinos celom društvu.

To ne znači da svi treba ili moraju biti jednaki. Ne, svako ima svoje granice sposobnosti i svako ima svoj vrhunac razvoja i sve dok on može da dostigne i ostvaruje taj svoj vrhunac on će biti koristan pripadnik društva. Zuzvrat društvo treba da svi ostvaruju svoje stvarne potrebe i žive dostojanstveno.

Ključ za ostvarenje opšteg interesa je u promeni odnosa prema sopstvenim potrebama i potrebama drugih. Ako nas vodi potreba za sticanjem bez zalaganja i uglavnom zarad lagodnosti i nekog višeg statusa, ne možemo da radimo u opštem interesu. Naravno svi imamo potrebu da živimo u dobrim uslovima i to je prirodno, ali nije dobro ako želimo više nego što nam je stvarno potrebno a pogotovo ako to stičemo na štetu drugih.

Zašto umesto stana ili kuće koja zadovoljava potrebe jedne porodice moramo da imamo dvorac ili više njih? Zašto umesto običnog pristupačnog automobila moramo da imamo preskupe automobile koji su inače beskorisni i samo su simboli statusa? Zašto bi neko trebalo da ima mogućnsot da ostvaruje takve komfornističke potrebe ako to znači da će drugi biti uskraćeni za ostvarivanje svojih prirodnih, stvarnih životnih potreba?

Jasno je da svako društvo mora da ima više slojeva, jer su ljudi različiti i imaju različite sposobnosti pa donekle i potrebe. Ali zašto mera razlika društvenih slojeva mora da bude materijalno bogatstvo?

U najboljem društvenom sistemu najveće bogatstvo bi trebalo da bude znanje. Materijalne potrebe bi trebalo da budu usmerene pre svega ka tome da se ostvari više znanja. Više znanja će stvoriti i više materijalnih vrednosti ali, u društvu u kome se ceni pre svega opšti interes, ta novostvorena vrednost treba da bude usmerena upravo kao opštem interesu.

Koje je to pravedno društveno uređenje?

Često se u razgovorima na ovu temu može čuti zaključak da smo već isprobali sve moguće načine društvenog uređenja i da smo dostigli vrhunac koji se zove – demokratija – vladavina naroda.

Demokratija se baš i nije pokazala onako kako je predstavljena. Ona uopšte ne vodi ka boljitku jer je svedena na to da je ljudima dato da odlučuju o nečemu što ne znaju i ne razumeju. Posledica je da se raznim metodima vrši uticaj na ljude da podrže ovakvo ili onakvo mišljenje, opet bez razumevanja. Taj uticaj vrše oni koji imaju potrebna materijalna sredstva i oni taj uticaj vrše da bi ostvarili korist za sebe.

Dakle demokratija je daleko od pravednog društva.

Mnogi od nas, od kojih se očekuje da učestvujemo u demokratskim političkim  procesima, nismo kroz svoje obrazovanje imali mnogo dodira sa filozovijom, a pogotovo nismo imali prilike da se upoznajemo sa raznim filozofskim idejama o društvenim sitemima. Usled tog neznanja, mi baš i nismo sposobni da donosimo kvalitetne političke odluke. Podložni smo uticajima i što ne reći – manipulacijama. Možda se eto baš u tome i nalazi potvrda mog ranijeg promišljanja o znanju kao osnovnoj vrednosti pravednog društva.

Nije baš istina da nema ideja o tome kako ostvariti pravdenija društva. U stvari te ideje su nastale vrlo davno, a u nasleđe su nam ih ostavili, na primer, filozofi stare Grčke a verujem, kada bismo imali pristup filozofijama starih civilizacija sa istoka nišli bi na još mnogo toga zanimjivog.

Nekome od čitalaca mog bloga je ovo verovatno već i poznato ali verujem da većini nije jer u našem obrazovanju većina nije imala prilike da ide dalje od ovlašnog susreta sa Platonovim učenjem o državi.

Međutim, Aristotel je imao vrlo zanimljiva zapažanja o organizovanju države. Ostavio nam je zabeležena svoja razmišljanja o tome kakva država može ostvariti cilj da njeni građani budu zadovoljniji.

On je prepoznao šest društvenih uređenja i kategorisao ih je po dva kriterijuma: ko vlada i u čiju korist vlada. On kaže da državom može da vada jedna osoba, mala grupa ili celo društvo. Meni je naročito bila zanimljiva ova druga podela: ko su korisnici rezultata vlasti. Aristotel navodi samo dva: vlast može da radi ili (1) u svom interesu ili (2) u interesu svih.

Verovatno vam je jasno zašto mi je to bilo interesantno: upravo tu sam pronašao ono o čemu sam i sam razmišljao – opšti interes.

Međutim postaje još zanimljivije. Aristotel društvene sisteme deli u dve grupe: dobre i kvarne. On ih naziva malo drugačije: pravi i perverzni ali smisao je tu. Uprošćeno rečeno, dobar je društveni sistem koji radi u interesu svih a kvaran onaj koji radi u interesu samo dela građana.

Koji su tih šest društvenih sistema? Najbolje je prikazati ih u tabeli:

	jedan	nekoliko	mnogi (svi)
za opšti interes	monarhija	aristokratija	politeja
za interes onih koji vladaju	tiranija	oligarhija	demokratija

Iznenađujuće je da je Aristotel demokratiju smatrao kvarnim sistemom ali i da je to njegovo mišljenje kroz celu našu istoriju potvrđeno. Treba uzeti u obzir da je u njegovo vreme definicija demokratije bila nešto drugačija, ali je on prepoznao njenu slabost: odlučuju ljudi koji nemaju dovoljno znanja i kojima mogu manipulisati grupe koje imaju načine da tu manipulaciju sprovedu.

On rešenje nalazi u društvenom sistemu sličnom demokratiji uz značajnu izmenu: cilj društva je da ostvari opšti interes. Dakle isključuje se mogućnost da se odluke donose radi interesa pojedinaca ili grupa koji imaju uticaj. Taj društveni sistem je on nazvao politeja (πολιτεία).

Politeja zvuči kao još jedna neostvariva ideja ali ne treba je olako odbacivati. Jer važno je imati ideju. Možda, kao što je i Aristotel u svojim razmišljanjima taj oblik vladavine osmislio tesaanjem demokratije, i mi budemo uspeli da tesanjem ove naše demokratije stvorimo nešto naprednije i pravednije.

Ne treba odbacivati ni monarhiju ni aristokratiju kao društvena uređenja. Mi ih doživljavamo negativno zato što su nam istorijska iskustva sa njima takva. Međutim, može se prepoznati da su društvena uređenja koja smo mi kroz istoriju nazivali monarhijama i aristrokratijama u stvari, prma Aristotelovim defincijiama, bile tiranije i oligarhije.

Aristotelov zaključak je na kraju prilično jasan: svako društveno uređenje kome je cilj ošti interes je dobro društveno uređenje. U stvari nije bitno kako je sama država organizovana sve dok ima taj jedan cilj. Možda je čak i verovatnije ostvariti pravedno društvo kroz monarhiju i aristrokratiju jer takva uređenja imaju prednosti: vladaju oni koji su predodređeni i koji su za taj posao obrazovani i pripremani. Aristotel je kao značajnu vrednost politeje video ono što je on nazvao „mudrost mase“ ali upitno je koliko je teško dovesti masu na taj nivo da može da iskaže tu svoju mudrost.

Koliko je pravedno društvo ostvarivo?

Da li je moguće napraviti toliku izmenu u svesti ljudi da bi se napravilo pravedno društvo ili je vladavina opšteg interesa to još samo jedna utopistička ideja?

Na prvi pogled, ideja izgleda neostvarivo. Zaista, neophodan je radikalan zaokret u načinu razmišljanja i ponašanja ljudi. Moguće je da je to čak i suprotno ljudskoj prirodi. Kroz poslednjih 7500 godina, koliko je poznato o ljudskoj civilizaciji, nešto baš i nismo imali mnogo svetlih primera brige o zajedničkim interesima, već je, narotiv, grabež i otimanje bio osnova skoro svih društvenih procesa.

Ako bi u nekoj državi vlast bila u rukama pojedinca, monarha, ili aristrokratske grupe ljudi koji su prosveteni i odlučni da ostvare pravedno društvo, onaj ostatak neprosvetljenh, željnih materijalnog bogatstva, uticaja a samim tim i vlasti, pružili bi žestok otpor.

Ne ohrabruje ni to što bi ovakva društvena promena morala da se izvede praktično istovremeno na celoj planeti da bi imala šanse za uspeh. Ako bi ovakvo društveno uređenje bilo ustanovljeno samo u jednoj državi ili malom broju država, one bi bile inferiorne u odnosu na konkurenciju na svetskom političkom i ekonomskom tržištu, naročito na samom svom začetku stvaranja institucija i ekonomije koji bi podržali novo društveno uređenje.

Skeptičan sam da da je društveno uređenje koje za cilj ima opšti interes ostvarivo spontano. Rekao bih da bi bilo neohodno da se dogodi još jedna kataklizma civilizacije i da novi početak bude propraćen nekim uticajem sa strane (da ne kažem – odozgo) koji bi novu, mladu ljudsku civilizaciju usmerio drugačijim tokom.