Proglasili su ga da je nasilnik. Javno su ga obeležili. Rekli su da je pitanje vremena kada će nekoga udariti.
Onda su počeli da mu se šunjaju ispod prozora i da mu dobacuju „pederu!“, „đubre!“, „jebaćemo te!“ i tako noćima.
Onda su mu išarali automobil ispred kuće sličnim porukama.
Zatim su mu razbili stakla i izbušili gume na automobilu .
Naredne noći su mu bacili ciglu kroz prozor na kući.
Čak su počeli da mu da mu dobacuju i u sred bela dana, na ulici, u prodavnici… u banci. „Pederu!“, „Đubre!“, „Jebaćemo te!“ odjekivalo je u njegovoj glavi.
Žena je dobila otkaz. Rekli su joj – zbog smanjenog obima posla. Na izlasku iz firme, u hodniku je neko dobacio da je trebalo bolje da bira za koga će da se uda.
I sina su mu presreli kada se vraćao iz škole, išamarali ga i preko njega mu poručili da će ga „jebati i ubiti od batina“.
A onda mu je jedan prišao i rekao, tako da samo on čuje: „Pederu, ćerku ćemo ti jebati. Ima redaljku na kurvi da napravimo!“
Trgao se, oborio napasnika na zemlju bacio se na njega i počeo da ga udara golim rukama. U glavi mu je bila samo pomisao na njegovu petnaestogodišnju ljubimicu i udarao je i udarao i udarao i udarao sve dok mu ruke nisu obamrle i klonule.
„Eto, jesmo li rekli!“ – likovali su dok ga je policija odvodila sa licisama na krvavim rukama.