На улици истакоше
велико огледало.
Стадох пред њега
и не препознадох се.
Да испод њега није писало
да сам то ја – не бих знао.
То нису моје очи,
нису моје црте лица,
није моја коса,
није моја одећа.
Погледах низа се.
Протрљах очи
и поново се погледах.
Мој весели поглед
у огледалу је зао.
Чак и моја црвена кошуља
у огледалу изгледа црна.
Не то нисам ја,
а пише да јесам.
Пише и да је огледало поклон
пријатељског
америчког народа.
Ne znam šta te je „izazvalo“, ali ideja je opako dobra, i sasvim neobična za ovaj blog. Ali to je već izgleda epidemija: Ne bavimo se politikom – osim u samoodbrani.