Зора руди.
Месец бледи у светлости,
нестаје за њим и моја љубав.
Хвала ти на нежности ноћашњој,
девојко.
Име ти заборавих,
ускоро ти ни лик нећу знати,
нећу те се сећати.
Сад идем.
Дан ме вуче следећој ноћи
у загрљај.
Не замери,
ако те некад сретнем
што те нећу познати. […]
[ ... види цео чланак ... ]
УЖИЧКИ ДРВЕНИ МОСТ
Стари дрвени мост
одувек је спајао обале Ђетиње
чинећи од града једно цело.
Одрастох газећи његовим даскама,
или стојећи наслоњен на дрвену ограду
с погледом у брзаку под мостом.
Прелазивши тај мост,
прелазио сам у неки други свет,
свет прошлости,
свет далек од градске журбе,
свет који одмара од
свакодневице.
Пао је дрвени мост
у једном дану, од неразума
претворен у крш.
Темељник је срушен,
град подељен на двоје,
а људи за њим ћуте и не прелазе реку,
као да старог дрвеног моста
никад ни било није. […]
[ ... види цео чланак ... ]
„Које су боје моје очи?“
питаће ме, знам,
а ја не знам.
Кад год сам у њих гледао
видео сам дубину језерску,
и доле, негде на дну,
себе, као у сну.
Кад год сам у њих гледао
видео сам морску пучину,
и себе, како плутам,
бескрајем тим лутам.
Кад год сам у њих гледао
видео сам извор планински,
горско ме око гледа,
а срце пуно леда.
Кад год сам у њих гледао
видео сам дугу нестварну,
боје – душа да стане.
Која у око да кане? […]
[ ... види цео чланак ... ]
Киша пада.
Сетих се да волиш да плешеш кад
Киша пада.
Надам се да и сада
док
Киша пада
шљапкаш негде по барицама.
Помислим, можда баш овај пут,
с кишним капима као другарицама,
на улици свог града
опет плешеш за мене
док
Киша пада. […]
[ ... види цео чланак ... ]
