Topot kopita,
tandrkanje zaprega,
zveket mačeva i oklopa,
rzanje, mukanje i bleku,
jeku nakovnja,
stenjanje u tamnici,
puceketanje vatri,
napev i guslanje,
glasan smeh,
prasak kremenjače,
pojanje i zvonjavu
zameniše tišina,
huk vetra i
topot kiše.
2. januar, a njima nije hladno.
[…]Skorašnje bujice su odnele danak. Put koji od Užica vodi klisurom reke Đetinje do brane Vrutci je u prekidu. Prelaz preko reke, neposredno ispod brane je reka odnela.
Znajući koliko je tu bilo betonskih cevi pritisnutih ogromnim stenama koje je sve voda odnela, mogu samo da zamislim kakva je to sila bila.
Užice pod snegom noću – panorama
[…]
Huka vetra kroz razrušene zidine
stapa se sa žuborom Đetinje
podsećajući na prošla vremena.
Tek poneki topot kamena pod nogom
budi duh spokoja
i zaboravljene prošlosti.
Laganim korakom hodim prazninom
između jave i sna, i,
pomalo naslućujem da prolazim
granice od nekad ka sad i onome
što će tek biti.
Tok misli ne uspeva da prati
nejasan tok vremena.
Sve je prolazno
i od svega ostane samo razrušen kamen
kao spomen i opomena.
