Ne znam kako je u drugim društvima ali u nas se lako može raspoznati odsustvo sposobnosti da se stvari gledaju drugačije do crno-belo.
Kod nas uvek morate da ste opredeljeni, ili ste za, ili ste protiv. Uzdržani ne možete da budete. To je, uostalom, kod nas i ozakonjeno, jer na primer, ako na izborima ne možete da se odlučite za koga ćete glasati, vaš glas se ne važi.
Zašto je nama tako važna isključivost? Ako nismo za, protiv smo, ako nismo s nekim, onda smo protiv nekoga, ako nešto ne volimo, onda to mrzimo. Ne postoji sredina, ne postoje nijanse sivog, a o bojama i da ne pričamo.
Ova isključivost ide čak tako daleko da više nije stvar sopstvenog izbora. U redu, mogu da razumem da je neko isključiv u svojim pogledima na svet, ima na to puno pravo, ali ne razumem kako neko može drugome da pripisuje isključivost? Ako se ne slažete sa mnom, onda ste protiv mene, ako me ne volite, onda me mrzite, ako me ne podržavate, onda ste moj protivnik…
Ako nešto ne volim, zašto to mora da znači da to mrzim? Ako se sa nekim mišljenjem ne slažem, zar mora da znači da to mišljenje osporavam? Ako vas ne podržavam u nečemu, zar mora biti da vas mrzim i zabranjujem? Ako nisam na vašoj strani, zar mora biti da sam na suprotnoj? Ako se u nečemu ne slažemo, moramo li da se ne slažemo i u svemu ostalom?
Pa dobro ljudi, vidite li gde to vodi?
U Srbiji se oduvek radilo na polarizaciji javnosti. Nema sredine, nema dijaloga, nema kompromisa. „Ili – ili“. I to me izuzetno nervira.
Dovelo nas je tačno tu gde jesmo… inteligencija/komunisti, četnici/partizani, JUL/fašisti, SPS/izdajnici, DOS/režim, Cigani/Grobari, rokeri/narodnjaci, evolucija/kreacionizam, Beograd/Srbija, Ruska Federacija/SAD, Đinđić/Koštunica, urbano/seljački, PC/Apple, država/građani, Evropska unija/nesvrstani, nacionalizam/diplomatija, Guča/Exit, Jelena/Ana, murija/Cigani, Nabuko/Južni tok, Grobari/kerovi, ćirilica/latinica, Twitter/Facebook i najnovije pederi/„deca”… jedino smo od svega progutali „i Kosovo i Evropa” :)
Najverovatnije je proizislo kao posledica zivljenja na liniji izmedju istoka i zapada – Balkanu.
Vecito rastrzani izmedju imperija, mali a neuk narod koji nikako da se smiri i pocne normalno da zivi, ne obaziruci se na to sta se desava u susednom dvoristu.
Nije se priklonio niti jednoj strani.Zapravo i kada jeste, uvek mu je trava na drugoj strani izgledala zelenije.
Ako vec ne mogu da se priklone a ne zele da se sklone, jer ih je tako zatucane jako tesko kontrolisati, kao resenje se nalazi medju unutarnji sukob. Bacis kost i pustis kerove da se biju.
Po meni, nije problem u tome što neko ima i sasvim suprotno mišljenje, već u tome kako ga ispoljava. Nije problem ni ako mrzi nečiju misao, sve dok mu ne razbije glavu zbog toga. Nije problem u stavu, nego u delu. Koliko god da se ne trpimo i ne volimo, sve dok možemo kulturno da polemišemo – nije problem. Problem je kad su nekom letva i kamenica jedini argumenti kojima raspolaže.
Mislim da ni reč nije ništa manje teška od kamenice ili letve, ako služi da se isteruju krajnosti.
Slažem se, ali ja zato i rekoh „kulturno da polemišemo“. Uvek sam za silu argumenata, a protiv argumenata sile, bez obzira na to da li se sila manifestuje „samo“ rečima.
Kulturna polemika u crno-belom svetu znači najpre biti u sivoj zoni.
Ako si u sivoj zoni, onima na crnoj strani si beo a onima na beloj si crn, a to je vrlo nezavidna situacija jer su onda i jedni i drugi protiv tebe.