Већ смо добрано одмакли у 21 век. Када смо били много млађи замишљали смо да ће он донети благостање целом људском роду, а испоставило се да је све испало сасвим другачије. Идеализовали смо способност људи да створе праведно друштво у коме ће бити важно богатство духа и знања а не материјално богатство.
Размишљајући о томе зашто се у целом свету и поред свих политичких промена не види бољитак, већ напротив, друштво постаје све исквареније закључио сам да је сам један кључни чинилац: недостатак и жеље и воље да се створи друштво које ради у општем интересу. Главна покретачка сила свих садашњих и бивших друштвених процеса је жеља да се прибави нека корист себи лично, породици или другој друштвеној групацији којој припадамо.
Чак и када се јавно прича о томе да треба да се ради у општем заједничком интересу, то се прича искрено, већ зато да би се придобила подршка наивних и неупућених – ради остварења сопствених интереса.
Зашто људи нису спремни да раде у општем интересу, не знам. Немам објашњење. Вероватно нам је то у природи и претпостављам да би неки психолог то могао да објасни.
Зар није логично да ако радимо у општем интересу да то значи да радимо и у свом? Ако свима буде боље, зар неће и нама бити боље?
Не кажем да међу нама нема оних који тако мисле и тако и раде, али су они у великој мањини и њихово деловање се не примећује у мору свих осталих који само грабе и отимају за себе. При том не мислим само на буквалну пљачку и отимање. Ја то себично понашање видим и у малим стварима: када се неко гура преко реда, када ваш однос према некоме одређује којој друштвеној групи припада, када ћете подржати некога само зато што припада вашој групи чак и када је очигледно да греши у својим поступцима или ставовима, када купујемо нешто то нам очигледно не треба и слично.
Какав би требало да буде најбољи друштвени систем?
Дефиниција таквог систем а можда и не мора да буде сложена и тешка за разумевање. Све се своди само на тај један принцип: општи интерес. Сваки члан таквог друштва, шта год да ради то треба да ради ради општег интереса и сопствене потребе треба да намирује кроз тај општи интерес.
А основни интерес друштва треба да буде да сваки појединац добије прилику да се развије и оствари своје могућности до граница својих способности. Јер само тако он ће остварити најбољи допринос целом друштву.
То не значи да сви треба или морају бити једнаки. Не, свако има своје границе способности и свако има свој врхунац развоја и све док он може да достигне и остварује тај свој врхунац он ће бити користан припадник друштва. Зузврат друштво треба да сви остварују своје стварне потребе и живе достојанствено.
Кључ за остварење општег интереса је у промени односа према сопственим потребама и потребама других. Ако нас води потреба за стицањем без залагања и углавном зарад лагодности и неког вишег статуса, не можемо да радимо у општем интересу. Наравно сви имамо потребу да живимо у добрим условима и то је природно, али није добро ако желимо више него што нам је стварно потребно а поготово ако то стичемо на штету других.
Зашто уместо стана или куће која задовољава потребе једне породице морамо да имамо дворац или више њих? Зашто уместо обичног приступачног аутомобила морамо да имамо прескупе аутомобиле који су иначе бескорисни и само су симболи статуса? Зашто би неко требало да има могућнсот да остварује такве комфорнистичке потребе ако то значи да ће други бити ускраћени за остваривање својих природних, стварних животних потреба?
Јасно је да свако друштво мора да има више слојева, јер су људи различити и имају различите способности па донекле и потребе. Али зашто мера разлика друштвених слојева мора да буде материјално богатство?
У најбољем друштвеном систему највеће богатство би требало да буде знање. Материјалне потребе би требало да буду усмерене пре свега ка томе да се оствари више знања. Више знања ће створити и више материјалних вредности али, у друштву у коме се цени пре свега општи интерес, та новостворена вредност треба да буде усмерена управо као општем интересу.
Које је то праведно друштвено уређење?
Често се у разговорима на ову тему може чути закључак да смо већ испробали све могуће начине друштвеног уређења и да смо достигли врхунац који се зове – демократија – владавина народа.
Демократија се баш и није показала онако како је представљена. Она уопште не води ка бољитку јер је сведена на то да је људима дато да одлучују о нечему што не знају и не разумеју. Последица је да се разним методима врши утицај на људе да подрже овакво или онакво мишљење, опет без разумевања. Тај утицај врше они који имају потребна материјална средства и они тај утицај врше да би остварили корист за себе.
Дакле демократија је далеко од праведног друштва.
Многи од нас, од којих се очекује да учествујемо у демократским политичким процесима, нисмо кроз своје образовање имали много додира са филозовијом, а поготово нисмо имали прилике да се упознајемо са разним филозофским идејама о друштвеним ситемима. Услед тог незнања, ми баш и нисмо способни да доносимо квалитетне политичке одлуке. Подложни смо утицајима и што не рећи – манипулацијама. Можда се ето баш у томе и налази потврда мог ранијег промишљања о знању као основној вредности праведног друштва.
Није баш истина да нема идеја о томе како остварити правденија друштва. У ствари те идеје су настале врло давно, а у наслеђе су нам их оставили, на пример, филозофи старе Грчке а верујем, када бисмо имали приступ филозофијама старих цивилизација са истока нишли би на још много тога занимјивог.
Некоме од читалаца мог блога је ово вероватно већ и познато али верујем да већини није јер у нашем образовању већина није имала прилике да иде даље од овлашног сусрета са Платоновим учењем о држави.
Међутим, Аристотел је имао врло занимљива запажања о организовању државе. Оставио нам је забележена своја размишљања о томе каква држава може остварити циљ да њени грађани буду задовољнији.
Он је препознао шест друштвених уређења и категорисао их је по два критеријума: ко влада и у чију корист влада. Он каже да државом може да вада једна особа, мала група или цело друштво. Мени је нарочито била занимљива ова друга подела: ко су корисници резултата власти. Аристотел наводи само два: власт може да ради или (1) у свом интересу или (2) у интересу свих.
Вероватно вам је јасно зашто ми је то било интересантно: управо ту сам пронашао оно о чему сам и сам размишљао – општи интерес.
Међутим постаје још занимљивије. Аристотел друштвене системе дели у две групе: добре и кварне. Он их назива мало другачије: прави и перверзни али смисао је ту. Упрошћено речено, добар је друштвени систем који ради у интересу свих а кваран онај који ради у интересу само дела грађана.
Који су тих шест друштвених система? Најбоље је приказати их у табели:
један | неколико | многи (сви) | |
---|---|---|---|
за општи интерес | монархија | аристократија | политеја |
за интерес оних који владају | тиранија | олигархија | демократија |
Изненађујуће је да је Аристотел демократију сматрао кварним системом али и да је то његово мишљење кроз целу нашу историју потврђено. Треба узети у обзир да је у његово време дефиниција демократије била нешто другачија, али је он препознао њену слабост: одлучују људи који немају довољно знања и којима могу манипулисати групе које имају начине да ту манипулацију спроведу.
Он решење налази у друштвеном систему сличном демократији уз значајну измену: циљ друштва је да оствари општи интерес. Дакле искључује се могућност да се одлуке доносе ради интереса појединаца или група који имају утицај. Тај друштвени систем је он назвао политеја (πολιτεία).
Политеја звучи као још једна неостварива идеја али не треба је олако одбацивати. Јер важно је имати идеју. Можда, као што је и Аристотел у својим размишљањима тај облик владавине осмислио тесаањем демократије, и ми будемо успели да тесањем ове наше демократије створимо нешто напредније и праведније.
Не треба одбацивати ни монархију ни аристократију као друштвена уређења. Ми их доживљавамо негативно зато што су нам историјска искуства са њима таква. Међутим, може се препознати да су друштвена уређења која смо ми кроз историју називали монархијама и аристрократијама у ствари, прма Аристотеловим дефинцијиама, биле тираније и олигархије.
Аристотелов закључак је на крају прилично јасан: свако друштвено уређење коме је циљ ошти интерес је добро друштвено уређење. У ствари није битно како је сама држава организована све док има тај један циљ. Можда је чак и вероватније остварити праведно друштво кроз монархију и аристрократију јер таква уређења имају предности: владају они који су предодређени и који су за тај посао образовани и припремани. Аристотел је као значајну вредност политеје видео оно што је он назвао „мудрост масе“ али упитно је колико је тешко довести масу на тај ниво да може да искаже ту своју мудрост.
Колико је праведно друштво оствариво?
Да ли је могуће направити толику измену у свести људи да би се направило праведно друштво или је владавина општег интереса то још само једна утопистичка идеја?
На први поглед, идеја изгледа неоствариво. Заиста, неопходан је радикалан заокрет у начину размишљања и понашања људи. Могуће је да је то чак и супротно људској природи. Кроз последњих 7500 година, колико је познато о људској цивилизацији, нешто баш и нисмо имали много светлих примера бриге о заједничким интересима, већ је, наротив, грабеж и отимање био основа скоро свих друштвених процеса.
Ако би у некој држави власт била у рукама појединца, монарха, или аристрократске групе људи који су просветени и одлучни да остваре праведно друштво, онај остатак непросветљенх, жељних материјалног богатства, утицаја а самим тим и власти, пружили би жесток отпор.
Не охрабрује ни то што би оваква друштвена промена морала да се изведе практично истовремено на целој планети да би имала шансе за успех. Ако би овакво друштвено уређење било установљено само у једној држави или малом броју држава, оне би биле инфериорне у односу на конкуренцију на светском политичком и економском тржишту, нарочито на самом свом зачетку стварања институција и економије који би подржали ново друштвено уређење.
Скептичан сам да да је друштвено уређење које за циљ има општи интерес оствариво спонтано. Рекао бих да би било неоходно да се догоди још једна катаклизма цивилизације и да нови почетак буде пропраћен неким утицајем са стране (да не кажем – одозго) који би нову, младу људску цивилизацију усмерио другачијим током.