Huka vetra kroz razrušene zidine
stapa se sa žuborom Đetinje
podsećajući na prošla vremena.
Tek poneki topot kamena pod nogom
budi duh spokoja
i zaboravljene prošlosti.
Laganim korakom hodim prazninom
između jave i sna, i,
pomalo naslućujem da prolazim
granice od nekad ka sad i onome
što će tek biti.
Tok misli ne uspeva da prati
nejasan tok vremena.
Sve je prolazno
i od svega ostane samo razrušen kamen
kao spomen i opomena.