Sprema li se reforma sistema autorskih prava?

Ovih dana smo svedoci da se mnogo toga velikog valja oko autorskih prava. I kod nas je javnost počela ozbiljno da protestvuje zbog najavljenog uvođenja takozvanog autorskog dinara kojim će se svi nosioci medija i tehnički uređaji koji mogu biti upotrebljeni za prenos ili emitovanje muzike biti predmet nove takse koja treba da se slije na račune oranizacija koja štite autorska prava u muzičkoj industriji.

To je izazvalo ozbiljan revolt i proteste jer navedne organizacije već uzimaju veoma značajna sredstva pričično loše regulisanom proizvoljnom naplatom naknade za autorska prava od firmi i preduzetnika.

U isto vreme u Americi je predložen novi zakon kojim se navodno sprečava piraterija, a u stvari će poslužiti za cenzuru svega što je nepoželjno na Internetu.

Sve ovo je izazvalo ozbiljne polemike između zagovornika zaštite autorskih prava i onih koji smaraju da se autorskim pravima guše slobode, a ima i onih koji smatraju da krađa autorskog dela u stvari u nije krađa, pa i da autorsko pravo kao takvo treba ukinuti.

Negde između

Rešenje ovog problema je, kao i obično, negde između. Zdrav razum nalaže da svako ko nešto stvara, ima pravo da od tog stvaranja stvori prihod. Dakle, pravo na autorstvo i naplatu korišćenja autorskih dela jeste normalno i neosporno.

Autorska prava, prema tome, nisu problem. Problem je cena korišćenja autorskih prava. Sadašnji sistem omogućava vlasinicima autorskih prava da ih eksploatišu besomučno i do krajnjih granica i tako dobiju vrednost koja daleko prevazilazi realnu vrednost njihovog proizvoda.

U stvari, vlasnici autorskih prava, neretko, korsite upravo ta prava da nateraju svoje korisnike da plate cenu koju oni ne smatraju realnom. Time se u stvari urušava sistem ponude i potražnje, naročito kada se radi o prisilnoj paušalnoj naplati.

Korisnici se uglavnom ne bude zbog postojanja autorskih prava i obaveze plaćanja naknade za korišćenje, nego zbog cena koje smatraju nerealnim.

Autorsko delo je proizvod koje nije puki materijalni proizvod. U većini slučajeva, a naročito kada se radi o muzici, slici, video zapisima, računarskim programima, isto autorsko delo se može kopirati u neograničenim količinama, i pri tome se ne umanjuje vrednost originala – original kopiranjem ništa ne gubi a svaka kopija je identična originalu.

Postojeći sistem autorskih dela svaku ovakvu kopiju tretira kao novi proizvod kao da se radi o materijalnoj vrednosti, iako to nije. Za razliku od materijalnih stvari, ako što je na primer automobil, tv uređaj, računar, cipela i slično, autor prodaje svoje delo, ali mu ono ostaje netaknuto i bez ikakih dodatnih ulaganja u njegovu proizvodnju može da ga prodaje iznova i iznova.

Nisu retki primeri da su pojedini izvođači materijalno obezbedili ne sebe za ceo život nego nekoliko generacija svojih naslednika napravivši samo jednu muzičku numeru, ili jedan program, na primer. To im je bilo moguće jer su to svoje autorsko delo mogli da naplate milionski puta više nego što ono stvarno vredi.

Ima li rešenja?

Ono što je sigurno, to je da autorsko pravo kao takvo ne može i neće biti ukinuto. Kao što sam konstatovao na početku članka, svako ko nešto stvori ima pravo da to što je stvorio proda i ostvari neki prihod.

Rešenje će možda biti u tome da se kontroliše način stvaranja prihoda od autorskog dela.

Idelno bi bilo da se autorskom delu, nakon što je stvoreno može odrediti cena, pa se onda ta cena podeli sa nakim razumnim (po obe strane) brojem korisnika dela, i tako se dobija cena korišćenja dela po korisniku. Autor bi tako imao razuman prihod od svog dela, a korisnici ne bi plaćali paprene naknade iznova i iznova.

Međutim, to je teško izvodljivo. Odrediti cenu nematerijalnog dela je praktično nemoguće, a ništa manje nije ostvarivo i da se utvrdi broj potencijalnih korisnika tog dela. Dakle, takvo rešenje je malo verovatno.

Ono što je izvesnije, to je da se skrati vremensko trajanje zaštite autorskog prava. Danas u praksi autorsko delo je zaštićeno u periodu od 30, 70 pa i više godina od prvog objavljivanja. Možda je rešenje da se taj rok smanji na neku privatljivu meru, možda na desetak godina ili čak i kraće s obzirom koliko brzo se stvara prihod od autorskih dela. U tom periodu autor ima pravo da eksploatiše svoje delo kako god može, a nakon isteka, autorsko delo postaje javno dobro dostupno svima.

Zarada od rada

U poslednje vreme se sve više dešava da upravo autori odlučuju da svoje dela daju na korišćenje po minimalnoj ceni ili čak besplatno. Oni se opredeljuju da zarađuju ne od prodaja kopija svojih dela nego od svog rada – javnog izvođenja dela ako se radi o muzici, ili kroz tehničku podršku, konsultantske ili druge usluge ako se radi o nekim drugim vrstama autorskih proizvoda.

I to nije loš model, jer se vodi principom da se prihod pravi kroz stvarni rad a ne od prodaje nematerijalnih kopija jednog te istog proizvoda. Naravno, ne može zahtevati od autora da primenjuju ovakav metod, ali treba pozdraviti svakoga ko se odluči na takav pristup i podržati ga kroz plaćanje njegovog stvarnog angažovanja.

Autorske organizacije

Veliki problem u celom poslu naplate autorskih prava predstavlja rad organizacija koje su ovlašćene da se time bave. Kod nas postoji nekoliko takvih organizacija koje su praktično dobile licence od država da samostalno i proizvoljno određuju uslove, cene  inačin naplate autorskih prava.

Svedoci smo da te organizaciej takva ovlašćenja ozbiljno zloupotrebljavaju a da od toga nemaju korist čak ni autori u čije ime se naknade za autorska prava naplaćuju, već uglavnom službenici organizacija koje vrše naplatu.

Tu je svakako potrebna ozbiljna reforma. Najpre, ove organizacije ne smeju samoostalno određivati pravila igre a svakako to što naplate treba da najrpe ode u ruke upravo autorima koje zastupaju.

Poseban problem je prinicip paušalne naplate autorskih prava. Dakle, ne naplaćuje se stvarno korišćenje autorskog dela nego pretpostavljeno, uz korišćenje prilično čudnih kriterijuma, a onda se to naplaćuje izuzetno visokim cenama tako da sve to postaje neprihvatljivo.

Upravo povodom najavljenog autorskog dinara (koji uzgred budi rečeno uopšte nije dinar nego je mnogostruko veći) neko je izračunao da će muzička industrija naplatiti preko IT industrije skoro isto onoliko koliko IT industrija u stvari sama zaradi.

To je jasan primer nesrazmere: s jedne strane ljudi moraju da rade da bi zaradili, a s druge strane, neko isto toliko zaradi, a da ne radi ništa nego samo na osnovu pretpostavljenog korišćenja nosilaca medija i uređaja za upotrebu nečijih autorskih prava. Kada se uzme u obzir da naplaćeno ide organizacijama za zaštitu autorskih prava koje taj novac potroše na svoje plate i raznorazne troškove, a samo mali deo stvarno dobiju autori, ispada da se o taj autorski dinar lepo okoriste samo oni koji čak nisu ni autori nego posrednici.

Sistem zaštite autorskih prava na štetu autora

Zanimljiv je primer baš kod nas da je upravo ovih dana u toku kampanja za formiranje organizacije za zaštitu autorskih prava fotografa koja treba da radi na istom principu kao i organizacije koje štite prava u muzičkoj industriji, uključujući i vrste paušalne naplate koja bi se, recimo, zvala fotografski dinar, a plaćalo bi se na sve nosioce medija ili uređaje na kojima se mogu prikazivati fotografije.

Upravo sami autori, fotografi, su se pobunili jer ne žele da se na takav način u njihovo ime naplaćuju autorska prava, zahtevajući najpre realan način naplate, a zatim i da naplaćeno zaista bude isplaćeno autorima umesto da taj novac potroši sama organizacija. Od oftografa me ovo i ne čudi jer oni spadaju u sortu koja prilično razumno pristupa svojim autorskim pravima i cenu svojih dela uglavnom odrećuje u skladu sa načinom upotrebe i zaradom koju korisnik ostvaruje korišćenjem dela.

Da li će fotografima uspeti da se zaštite od namere da se njihovo autorsko pravo zloupotrebi za bogaćenje nekolicine ljudi ne znam, ali svakako je dobro da i kod autora postoji svest da takav način regulisanja autorskih prava nije dobar i da ga oni ne prihvataju.